Mario Kalik
Taktički savez komunista i nacionalista
Drago mi je što je Pavić otvoren za saradnju sa (pravim) komunistima zarad, kako je naveo, ostvarenja socijalne pravde i oslobođenja nacije (države) od okupacije. To su zaista bili i ostali ciljevi samih komunista, i tu nema ničeg spornog. Kao što ratne 1941. za partizane nije bila sporna saradnja sa četnicima, o čemu se danas malo govori. Oni koji govore o ideološkoj zatucanosti komunista, o navodnom žrtvovanju odbrane zemlje interesu komunističke ideologije, (ne)svesno previđaju ovu važnu istorijsku činjenicu. Njihova ostrašćena ideološka kritika „ideološke ostrašćenosti“ komunista previđa takođe da na toj saradnji partizana i četnika insistira niko drugi do Staljin, u antikomunističkoj imaginaciji predstavljen kao „monstrum“ neizlečivo bolestan od boljševičke ideološke „zaslepljenosti“. I kada se, u skladu sa ovom predstavom, očekivalo da vođa Kominterne, koja inače vodi rat protiv buržoaske Jugoslavije, izda jugoslovenskim komunistima direktivu za borbu protiv vojske koja želi da spašava predratni buržoaski poredak, Staljin čini upravo suprotno, što se očigledno ne uklapa u ideološku konstrukciju o navodnoj ideološkoj borniranosti komunista.
Staljin i jugoslovenski komunisti s pravom su uvideli da je njihov glavni neprijatelj u tom istorijskom trenutku nacistički okupator, i da se interesu što uspešnije borbe protiv tog neprijatelja mora podrediti dugogodišnji sukob sa snagama jugoslovenskog buržoaskog poretka. Na žalost, ovaj taktički kompromis nije trajao onoliko koliko je trebalo, dok se ne završi borba protiv okupatora, i sledbenici partizana i četnika verovatno se nikada neće složiti oko toga ko je odgovoran za njegovo kršenje. Ali, poučeni tim iskustvom, koje je bilo za partizane teško, a za četnike katastrofalno, možda se možemo danas drugačije postaviti. Jer, situacija nije bitno različita od one iz leta 1941; jedino nemamo direktno prisustvo strane vojne sile na našoj teritoriji, za čim i nema potrebe, pošto sadašnja vlast, za razliku od one nastale pučom 27. marta, a još više za razliku od slobodarskog dela naroda, sasvim spremno sarađuje sa (novim) okupatorima. Ali, sve ostalo je tu - od presudnog uticaja stranih izaslanika-protektora, preko propagande usmerene na slabljenje otpora okupaciji, do nagrada raspisanih za pomoć u hvatanju nekada komunističkih, a danas nacionalističkih „zločinaca“.
Dakle, ako je Paviću iskreno stalo do prevazilaženja ovog stanja, a verujem da jeste, onda se na tom planu može sarađivati. Ako je za njega, kao za komuniste, danas kao i nekada, glavni neprijatelj okupator, a ne ideološki neistomišljenici unutar vlastite nacije, u komunistima može naći (privremene) saveznike. U svom radu, ponekad u obliku polemika na samoj levici, branio sam ovaj (taktički) savez komunista sa desnim nacionalistima, i za to, od strane, a(nti)nacionalnih levičara, bio čašćavan „epitetima“ poput „socijal-šovinistički šljam“ ili „obična četničina“. Za njih, kao i za liberalne jurišnike „Druge Srbije“, svaki patriotizam nužno je nacionalizam, onda šovinizam, na kraju najmračniji fašizam i nacizam. Za razliku od njih, ja diferenciram ove pojmove - neko može biti patriota, a da ne bude nacionalista, kao što može biti nacionalista, a da ne bude šovinista, ili da bude šovinista, a da ne bude fašista ili nacista. U skladu sa tim, desni nacionalisti, koji danas imaju vodeću poziciju u borbi protiv kvinsliške vlasti (i u koje ubrajam Pavića), po meni, nisu fašisti ili nacisti, uprkos manje ili više prisutnom šovinizmu. Očekujem da će Pavić takođe biti korektan, pa neće više izjednačavati liberale i komuniste. Jer, kao što je za njega sigurno uvreda da ga nazovu fašistom, samo zato što se predstavlja kao nacionalista, tako je i za komuniste uvreda da ih stavljaju u isti koš sa ekstremnim pobornicima i slugama liberalnog kapitalizma, samo zato što se komunisti nacionalistima (pogrešno) čine kao „antisrpski“ orijentisani. Niti su nacionalisti nacisti, niti su liberali komunisti.
Međutim, ova obostrana korektnost, neophodna za šire političko delovanje protiv zajedničkog neprijatelja, ne znači zanemarivanje ili potiskivanje bitnih neslaganja između komunista i nacionalista. Taj savez je taktički, ali ne i strateški, jer bi ovaj podrazumevao neku dublju ideološku saglasnost. A o toj dubljoj saglasnosti ovde nema govora. Iako je glavnina mog rada do sada bila usmerena na kritiku ideološke pozicije liberalne, transnacionalne desnice i a(nti)nacionalne levice, na antikomunističke invektive koje neprestano bivaju upućivane iz tabora nacionalističke desnice više se nije moglo ćutati. Naročito kada su se pojavile u direktnom provokativnom obliku kakav je bio Pavićev tekst. Dalje prećutkivanje takvih napada počelo bi da pruža izvesno pokriće već spomenutim a(nti)nacionalnim levičarima koji ne (žele da) vide važnu razliku između patriotski orijentisanog komunizma i nacionalistički orijentisanog antikomunizma.
Iako je kritika kapitalizma za komuniste glavni zadatak, naročito danas (što, na žalost, ne uviđa popriličan broj onih koji se deklarišu kao levičari, pa čak i komunisti), to ne znači da se o kritici nacionalizma mora ćutati. Za komuniste je (srpski) nacionalizam danas, doduše, sporedan protivnik, ali ipak protivnik. To naročito važi u ovakvim debatama koje su više teorijske, nego političke prirode. Jer, u njima se rukovodimo (i) imperativima (istorijske) istine i snage argumenata, a ne (samo) trenutne političke celishodnosti. Imajući u vidu te zahteve, na novoiznesene Pavićeve tvrdnje mora se odlučno odgovori.
U tom pogledu ne treba Pavić da misli da želim da „operem ruke“, izbegavajući da govorim o titoizmu i njegovoj navodnoj „duhovnoj deci“, zbog valjda nekakve nečiste savesti. Ne, sasvim otvoreno prihvatam kritiku titoizma koju je ovde izneo. Ali, ona je veoma površna i nesolidna, što inače obeležava „teorijski“ nivo desničarkog antikomunizma, naročito kod nas. Ovde stoga moram da se složim sa sličnom ocenom Verana Bakotića. Ozbiljne kritike „totalitarnog“ (sovjetskog) ili „autoritarnog“ (jugoslovenskog) socijalizma dolazile su uglavnom sa levice. Nije mi poznata kritika postojećih socijalističkih poredaka koja se, po dubini uvida, može porediti sa, na primer, onim što je ponudila Praxis-filozofija ili Frankfurtska škola.
Tako je kritika koju je preduzeo Nikola Milošević pre kritizerstvo nego teorijski respektabilna obrada predmeta kritike. Ona se kreće više na nivou ideoloških opštih mesta, karakterističnih za antikomunizam ili antistaljinizam, kojima se nalaze problematična uporišta u Marksovim, Lenjinovim ili Staljinovim tekstovima, ostajući izvan pažljivog studiranja i podrobnog tumačenja opusa ovih autora. Čitava Miloševićeva konstrukcija počiva na teorijski (filozofski) sumnjivoj poziciji „psihologije znanja“ koja ne uzima u obzir, a još manje se suočava, sa od ranije prisutnom filozofskom kritikom psihologističkog metoda. I oko nje se više digla kvaziintelektualna prašina koja je Miloševića proizvela u uzornog predstavnika disidentske teorijske scene, nego što je tako formiran sud prošao proveru i zadobio saglasnost stručne filozofske javnosti. Da ne spominjemo posebno činjenicu da se ova (samo)promocija Miloševića u vodećeg kritičara marksizma, lenjinizma, staljinizma i svih ostalih antikomunizama, dešava tokom 80-tih, kada su manje-više svi viđeniji intelektualci, koji su do tada bili tako orijentisani, digli ruke od marksizma i komunizma. Kada je čak postalo pomalo pomodno biti antimarksista ili antikomunista. Ova činjenica baca senku na Miloševićev gotovo kultni disidentski status, stečen u našim paraintelektualnim krugovima.
Po čemu su moralna hrabrost i intelektualna veličina biti antikomunistički disident u vreme sumraka komunizma? Valjda bi suprotno pre trebalo da imponuje, biti interesantan i pronicljiv branilac komunizma u trenutku njegove izloženosti političkoj i ideološkoj antikomunističkoj hajci, koja se sa kapitalističkog Zapada survala na svet socijalističkog Istoka. I čije su posledice bile razno-razne „disidentske“ grupe koje su tražile restauraciju ovog ili onog starog, istorijski prevaziđenog društvenog poretka, od „građanskog društva“ do tradicionalne etničke i religiozne zajednice.
http://www.nspm.org.yu/koment_2007/2008_kalik7ts.htm
NSPM i nacionalistička "levica"
Partija Rada
[FONT="Verdana"]يا عمال العالم اتحدوا[/FONT]
