Гужва на левици
Под контролом светских газда
Групе мафијашке номенклатуре прелазе из „левих” у „десне” демократске странке, тајкуни настављају своје племенито дело пљачкашке приватизације националног богатства, а делић дојучерашње службене левице остаје у скрханом СПС-у
Павлушко Имшировић, један од најистакнутијих учесника протеста 1968. године, сматра да нова левица у Србији не постоји. Зато што левичарски покрет мора да буде искључиво део радничког покрета, а он је тренутно у свету скрајнут на потпуну маргину, тако да практично не постоји на официјелној политичкој сцени.
Имшировић је 1972. године осуђен на две године затвора због побуне на универзитету 1968. године, затим 1982. године на месец и по дана. Хапшен је и 1984. и 1991. године због учешћа у антиратном покрету и као један од оснивача синдиката „Независност”. Био је и учесник недавно одржане трибине поводом протеста 1968. године, коју је прекинула са својим друштвом сада већ чувена студенткиња Маја. Она је рекла да неки говорници немају право да причају о 1968, јер нису левичари, него националисти којима су руке „крваве до лаката”. Павлушко Имшировић тврди да је 1984. године могао да страда од Слободана Милошевића, који је и обновио поступак против шездесетосмаша, познат као „Процес шесторици”, који је потом обуставио Иван Стамболић. Имшировић је преводилац.
Шта се тачно десило на трибини?
Студенти Филолошког факултета организовали су овог лета серију дискусионих трибина о јуну 1968. На једној од тих трибина учесник сам био и ја, заједно са професорима Михаилом Марковићем, Светом Стојановићем, Нађом Тешић, Милом Алечковић-Николић, Љубишом Ристићем, једним младим филозофом чијег имена не могу да се сетим и Иваном Жигон. Излагање Миле Алечковић било је на тренутак прекинуто звиждуком пиштаљке и лармом из групице од троје, четворо младих људи. То прекидање било је потпуно несувисло и немушто и није имало баш никаквог повода у излагању Миле Алечковић. Млади људи су опоменути на ред, понуђена им је реч ако имају шта да кажу, али они очигледно нису имали. Они су дошли да направе инцидент и направили су га. Инцидент је трајао неколико минута. Трибина је трајала више од два и по сата. Извештај Милана Срдића на телевизији Б92 трајао је два минута и 47 секунди, од чега је више од 1,5 минута посвећено инциденту уз неколико празних реченица једне од његових актерки. За Срдића је најважнији догађај трибине био тај безначајни инцидент, на који је концентрисао свој извештај. До те мере, да је заборавио да помене да је Љубиша Ристић тај инцидент искористио као повод да напусти трибину и тако онемогући друге учеснике трибине да му поставе икакво питање или му приговоре.
Лаицима се чини да је на левици невиђена гужва, док Ви, међутим, тврдите да ње заправо код нас нема. Шта нам самопрокламовани левичари нуде?
Апарат наставља да функционише, утолико лакше што му је очувана репресивна кичма, јер тајна полиција из сенке преноси команде страних газда, као „демократски” продужени тоталитарни континуитет у новим околностима. Уместо једнопартијског тоталитаризма сада имамо вишепартијски тоталитаризам под, не сувише дискретном, контролом светских газда. Апарат стално производи и негује своју контролисану опозицију која мора да буде десно од њега, да би он изгледао као мање зло у поређењу са сопственим десним креатурама типа ДС, ДСС, ЛДП и СРС. Када таква игра исцрпи своје могућности и затреба радикализовати транзициони програм против ускомешаних маса, онда искористе масовни бунт и замене места као 5. октобра 2000. Реакционарни континуитет је и очуван и радикализован. Групе мафијашке номенклатуре прелазе из „левих” у „десне” демократске странке, тајкуни настављају своје племенито дело пљачкашке приватизације националног богатства, а делић дојучерашње службене левице остаје у скрханом СПС-у, да би запосели политички простор и блокирали настанак сваке независне, социјалистичке, радничке левице.
----------------------------------------------------
Како је настала левица?
Лево је у историји синоним за револуционарно, превратничко. Појам је настао случајно – у Народној скупштини велике Француске револуције, у дискусијама око првог француског устава, на левој страни седели су противници монархије и монарховог права вета, а на десној монархисти. Лево је тако изворно постало синоним за политички покрет револуционарне демократске буржоазије, оне социјалне снаге која је отворила епоху националних држава и народа као суверена, насупрот монарху као суверену. Дакле, намеће се неопходност да се прави разлика између буржоаске и радничке левице. По правилу, буржоаска левица је увек била десница радничког покрета, његов најконзервативнији део који се одрицао сваког превратничког циља у буржоаском друштву. Са порастом снаге и тежине радничког покрета почиње и „гужва на левици” и њено разуђивање.
Већ више од једног века капитализам опстаје искључиво захваљујући томе што успева да овлада радничким организацијама и да блокира раднички бирократски апарат. Бирократски апарати радничког покрета увек су били и остали су то и данас истовремено буржоаска левица и радничка десница. Оне блокирају револуционарне мобилизације и успоне радничке класе и, у исто време, ослањајући се на радничку класу и њене тековине, обезбеђују себи социјални и политички опстанак и изнуђују уступке крупном капиталу. То је контрареволуционарна буржоаска левица, бирократија која је свој врхунац достигла формирањем тоталитарних стаљинистичких и стаљиноидних државних апарата на равнотежи сукобљених снага светског империјализма и светске радничке класе, са којим је у форми „социјализма у једној земљи” и „мирољубиве коегзистенције”, то јест класне сарадње насупрот класној борби, склопила политички пакт против светске револуције, против светске радничке класе.
Ради одбране те равнотеже он саботира енглески генерални штрајк 1926. године, кинеску револуцију 1927. године, пресудно доприноси победи немачке фашистичке контрареволуције 1933. године, гуши шпанску и француску револуцију у другој половини тридесетих, блокира и саботира револуционарну мобилизацију радничке класе у Европи од 1943. па надаље, ширећи и јачајући и своју политичку улогу и тежину у оквиру светске контрареволуционарне алијансе.
Приредио: Станко Стаменковић
Trockista u Politici
