Чињенице

[Lamanov]

Оскар Давичо, Човеков Човек, Београд 1969. (стр. 101-110)

Сећаш ли се овог што и сад видиш?
Сећаш се, ова ноћ, ова шкргутава пећ пуна људи без крова,
и питања која их једу као да су од хлеба,
ово струјање, ово липтање, ова ноћ,
овај најдубљи урлик сумње, ова Шпанија одсечене главе,
ова ноћ, о, Шпанијо,
прва рано коротна, ова ноћ безглаве издаје
над невиним ушћем река склупчаних
у грч непрозиран; ова ноћ Сутјеске
над земљом коју сам родио; ова ноћ
над трудовима који ме гужвају у крпу
ударену и секу виђеним
и кољу несавршенством свега
што може још опстати; ова ноћ
с ишчашеним очима над помереним каменом
испод кога су изгрујали сви црви давно закопани; ова ноћ
над животом посвећеним једнакости; овај бруј
струја звезданих; ова накострешена савест
над перјалим мрамором душе; ова свестрана ноћ; ова питања
што стављају све под свој знак, од заставе до гроба,
од димњака до руку што су их дигле,
од милиционара до пијанице; ова ноћ;
ова просјакиња коју избацују из кафане;
ова отеклина на просјакињиној нози с предреволуционарном још
прљавштином; ова просјакиња пала у блато сасвим свеже;
ова ноћ која је засипа док она одлази, остављајући за собом
исфронцлане трагове псовки које келнер не чује, које
чујем; ова ноћ; ова ипак могућност сванућа;
ова немогућност светлости;
ови стари ожиљци прокрвавели;
ова младост закрпљена бледилом;
ова новаторска ноћ која купује њиве од синдикалне награде;
ова ноћ – што је даје у полуфеудалну наполицу; ова ноћ Међеда
који штеди беле паре ударништва; ова ноћ
Алије који пијан од рума крља лигнит; ова ноћ
што памти старо и не упија лако ново бугачицом свести
мокре још од салви нових повеља и мисли;
ова ноћ безобзирно
непрожета митровачким штрајком глађу, непропета
крвљу лепоглавске буне, ноћ хоризонтална; ова полегла ноћ;
клецавих колена од умора, страха, алкохолне паре; ова ноћ,
ово спотицање преко борделског семена и риготина
прошлости и избљувака »Кичева«, »Босфора«, »Солуна«
и осталих
крчми где синови радног народа града и села свршавају ноћас
међу брабоњавим стеничњацима келнерица
као да сваку победу
треба славити на стари начин; и ову;
ова ноћ розрогачена од кљенути немоћне; ова
куплерајска ноћ од некад, ово опет исплутало
Некад; ово подригнуто вампирство упркос тешким откосима
који су притисли градска поља, сва бојна;
ова ноћ
носача који место јевтине џибре шљемају
увозни коњак; ова ноћ
у којој живи пролетери под паром комина
бесплатно поваљују
на лупине лимуна успаљене равноправке по писоарима
место да одлазе на собу са зараженим певаљкама
као некад
кад су, запењени, против ноћи робијали, умирући,
пријатељи здравља
и непријатељи ове ноћи сасвим шпански болне
упркос разлици:
ни подлост није више монопол богаташа у овој ноћи
изједначења зла; у овој врло ноћи
у којој се ништа није изменило; ова ноћ,
ово мало, ово ништа што се изменило
упркос другој стотини нових димњака у пет година; ова ноћ
с двеста високих и танких вратова што се диме
над неизмерним мраком; ова још увређена детињства
што се дижу са сиромашних лежајева;
ова глад позеленеле крви; ова ноћ;
ово још увек могуће очајање које приноси револвер слепоочници;
овај гнев који се баца на земљу и гризе суву кору калдрме избалегане; ова глад; ове несрушене страћаре неправде; ове нераскрчене још рушевине душа избомбардираних
и опогањених примитивношћу изотермисаном; ова ноћ
изромпонпирана неукусом који оглашује
да би се неко женио
под условом да је девојка невина, али са знањем
француске конверзације и свирањем у клавир с енглеском
механиком, али скојевка, са првокласним
карактеристикама, али проверена
и бар с једним старијим братом погинулим за слободу; ова ноћ
слободе за коју се гинуло да ноћи не буду више ове ноћи
у којима се јуриши не препознају
под гуравим муњама, испод
тог севања малограђанштине на све стране; ове
ноћи унакажене секретаријатима још увек угојеним над бедом што
бледи од сиромаштва испуњеног упркос сновима
извршеним
а неиспуњеним; ова ноћ
што уједа мене и не само мене у њој; ова ноћ;
ови ударци ногом у успавано чело, у револуцију; ови
ударци кундаком по њеним очима у патроли; ове
баканџе свим потковима заривеним у нежност лишћа једне
нове осећајности, у још крхку кичму једног
људског одушевљења пред првим класовима правде; ова ноћ
и шта? овај растрој међу скелама над ушћем; ова ноћ
и шта? овај неред грађења с грудима рашчереченим до утробе
у хаосу стварања што личи на рушење; ова ноћ
с мистријом сличном ножу и још више бистурију; ова ноћ
што вади свргнутим царским резом из материце ствари
моју жељу за светом који је испљуван;
моју сумњу у њега који је лакиран;
моју вољу да буде као што доликује његовом фетусу
који се танким врежицама хвата за још притке снова,
који још увек сиса крв из дојки
будућих рана и могућих пораза
што нас, можда, још увек све чекају за углом ове
сутјесне и џомбасте ноћи; ова ноћ;
ова смола густих мисли што већ губе крв;
ова смола мислене крви; ова ноћ
зазидана у Скадар мог тела
самог и не само мог
и не само – самог; ова неутешна ноћ; ово
голоруко сиромаштво;
ова ноћ да га ту не буде; ова ноћ,
сећаш се?

II

И чему утеха кад се ових двеста димљивих вратова овдашњих
не могу пружити ни за педесет година до краја губера
испод кога сукљају двеста хиљада димњака
над једним другим континентом угнутим од облакодера
који вире људима из прслука што не пуца,
тамо где радари изоштрују слух људима и зидовима
увек углатим,
где телевизија продужава вид, пакарди – кораке,
где фрижидери, паркери, хеликоптери, електрони и дармоли
раде место омладине. Она жваће гуму и води љубав,
игра кошарке, једе и спава у ноћи без ових зебњи
извијених у муке питања без одговора, у овој ноћи овдашњој
и будној,
О, ноћи овдашња и ова,
где су твоји спавачи, где њихови роботи? О, ноћи
овдашња и ова,
где пасу стада твоје наде? Али знам, ту
неће пасти континент обиља изебран подригивањем.
Друга обиља ја хоћу, ноћи ова и моја,
друга обиља за друге глади ове и моје. Њима
не требају по две порције ражњића да засите једну глад;
не требају нонстоп-биоскопи,
дневна карта за утакмицу, насушни стрип
и остала механичка средства за убијање маште у времену,
да би била обилнија.
Друга обиља хоћу и друга зидам
да задиме кроз димњаке ни из чега.
Обиља хоћу која почињу од нуле голоруке и голотрбе,
као ова обала над невиним ушћем којим су се још лане вукле
старозаветне магле прољетних поплава што диме без ватре,
као ова ноћ просута дуж обала под чије су се врбаке
још зимус завлачили гргечи и кленови скривајући се
испред искусних аласа који су их ловили на бућкало наслеђено
од светог Петра; ја хоћу обиља с искуством ове ноћи,
без риба које су се дале ухватити;
ја хоћу ловце који ће бити
човечнији него што нису кад јесу;
ја хоћу љубав на помолу
кроз влакна ове ноћи између буцова без искуства;
ја хоћу обиља у којима ћемо бити једно
са свим што јесмо и нисмо,
а не прастари
априорни шарани неситости што трзају на дим удице
мислећи да сваки се дим дими
њих да угости ватром што се једе.
Ја хоћу обиља која значе
да је мртвом одзвонило. Обиља
још неодзвонећа, ја хоћу свет без наслага
прошастих невоља,
без хладних ноктију који гребу,
без мртвих зубала што уједају; ја хоћу обиља
у којима су шине само привремена нужност путовања; обиља хоћу
у којима ће све ергеле коњских снага индустријализације
служити да и они који то не смеју, буду
слободнији него што се замислити може
и у Америци, ове ноћи, на пример,
и у Русији што плодовима јесени
као да Октобра, на пример, никад није било;
ја друга обиља хоћу,
другу ноћ: једнакост подигнуту до страсти освешћене
правом на понос и љупкост; ја хоћу
сва остала права обиља срдачности
чије елементе тек треба пронаћи.
Ја верујем у инвентивност човека
који уме да мисли слободу до смрти
што је још увек први плотунски одјек речи слобода,
што је први смисао речи ЖИВОТ, чије се руке и душа
искупљују у овој ноћи из истих карика
помоћу којих се сећања на робију хватају
за ланац сећања на јурише, хватају
за осећања унутрашњих метака и експлозија
што овим часом отварају славине крви
да на челу будућих часова испишу
задатке још нерешене. Треба наставити, о, робијаши
уграђени у гелендер тог дана још непостојећег; о, мртви
уграђени у степенице које воде овамо, треба наставити гнев
и брзу спремност на жртву, прецизност
осећајног искуства, производност
луцидности на самртним мукама. Треба и вас наставити
у овој ноћи. Она не почива само на темељима од праха
мртвих. И други је цемент потребан животу
да би се душа усправила на две ноге
и дигла чело над заосталошћу савладаном, да би се
уништило сиромаштво;
зидање да не
буде освета што ће упркос привидности
спречити уздиг човека. Ка новом? Или новог?
Нека се варам,
али знам заблуде нужне
као свитања, неизбежне као ова ноћ
с мамузама наоштреним о тоцило истине
коју не видим од мрака,
коју осећам у овој тами што ми шири чула
да би се правилни закључци већ сутра можда
сврстали у заблуде. Или прекосутра.
Не мари, истино, крећем
оном што ми се чини
да неизбежно јеси.

III

Тако сам увек пролазио,
увек тако полазио: никад сасвим сигуран,
а ипак као да то јесам,
чврсто уверен у вечност налажења.
Нисам. Свеједно.
Да нисам веровао сновима више неголи зиду,
зар би се ико пробио кроз уску бушу самице
усталасаном хоризонту човечанства?
Зид је опасавао, али видици су чекали
изван ћелија да их отворим на невиђено.
Играм исту игру
да груне свет лепши од оних што су се дотле ваљали
лимбама жеља. Знао сам. Оне су корбачем жудњи
убрзавале галоп ствари,
затварале кругове постојања
засвођеног у куполе цркава под којима цркава
свет без излаза увек кад се живот веже
за стуб непомичности,
увек кад се пруже усне за остијом чланске књижице
за коју се не изгара сто насто и не гине
сто насто. О, заблуде лакоће,
и ја сам ступао погрешним хоризонтом. Тешко је
било изнети се на врх куле. Истина
има своју, јесте.
Она има свој врх, јесте.
Али ти знаш само стазе с лешевима са стране,
само степенице сига од капљица зноја. Свеједно,
напред. Напиши нов летак
о високој пећи једнакости коју дижеш; намести путоказе тако
да из свих праваца доведу једном врху
раднике и остале
студенте који још тестеришу и млекаџишу и гардеробишу
и инструирају. Не смета. Они би опет први пут
јурнули на баријере и рампе и забране слободе као што су
њихови старији то чинили, о, Шпанијо,
прва рано младости у оној и овој ноћи мадридској, о,
Шпанијо освећена Сутјеском
у овој опет изданој ноћи у којој издан стојим, опет
решен на све, али не на издају снова о себи и свету. Искуства
ме знају. Она стављају све у сумњу
изузев моје смрти,
изузев мог пута њој у сусрет,
изузев моје упорности да разумем слободу,
изузев моје воље да себе не издам.
Не могу
и кад не бих хтео,
кад уједала не би
ова ноћ
којој пролазим
да прође.

[mrki]

Od svih Davičovih pesama, ova mi je uvek bila najintrigantnija.
Zna li se da li se neko bavio njenom interpretacijom?

Njena intonacija deluje kao veoma kritična prema tadašnjem jugoslovenskom režimu, a za Daviča se zna da je bio blizak establišmentu, tako da krupna pitanja ostaju da vise...

Sjajno što si postavio "Činjenice", priznajem da mi je to omiljena Davičova pesma.

[Lamanov]

Što se mene tiče, nekakva posebna interpretacija uopšte nije potrebna.

Mislim da je potpuno jasno. Posebno ako se vide određeni stihovi i sam ton koji prosto iskače kada se čita tekst (još ako vas uspali rečenica "Oh, Španijo, prva rano korotna!", onda ćete sigurno pogoditi intenzitet). Davičo ne samo da je kritičan prema sistemu i establišmentu, nego smatra da nova revolucija nije suvišna, blago rečeno, jer je isto "kao nekad":

ова куплерајска ноћ од некад, ово опет исплутало
Некад;

ове ноћи унакажене секретаријатима још увек угојеним над бедом што
бледи од сиромаштва испуњеног упркос сновима
извршеним
а неиспуњеним; ова ноћ
што уједа мене и не само мене у њој; ова ноћ;
ови ударци ногом у успавано чело, у револуцију;

Напиши нов летак
о високој пећи једнакости коју дижеш; намести путоказе тако
да из свих праваца доведу једном врху
раднике и остале
студенте који још тестеришу и млекаџишу и гардеробишу
и инструирају. Не смета. Они би опет први пут
јурнули на баријере и рампе и забране слободе као што су
њихови старији то чинили

Istina je, kao što si naglasio, da ostaje enigma kako je uopšte ovo objavljeno, posebno ako se uzme da je bio tu, pri vrhu. Dobro je poznato da je malo toga kritičnog moglo proći sisteme cenzure, a posebno sa ovakvim tonom, i u to nemirna vremena (1969).

[klik.boom.]

Pa bas tada je ponesto ovakvo i moralo da prodje, ako nista onda zarad poentiranja na demokraticnosti drzavnokapitalistickog sistema. Uostalom, mozda se racunalo i na to da je ovo jezik koji nece dopreti do sirih masa...

[Lamanov]

To sigurno. Ova pjesma je objavljena u zbirci u kojoj se ne pojavljuje nešto slično (u stvari, pojavljuje, ali tek kad dođete do ove to shvatite), ali ona leži u sklopu čitave nadrealističke vizije koja opisuje njegove lične doživljaje pobjede nad minulim mrakom. Čitalac je morao proći čitavu zbirku i tek negdje iza polovice našla se ova pjesma, koja, koliko god odskače, toliko i prati prethodni poetski kontinuitet.

Mislim da je Davičo uspio u glavnoj namjeri - donekle je spasio svoju savjest, a nama je ostavio fenomenalnu poeziju da nas inspiriše u borbi sa svojim mrakom i svojim Sad.

[Sveti Grgur]

Što se mene tiče, nekakva posebna interpretacija uopšte nije potrebna.
Istina je, kao što si naglasio, da ostaje enigma kako je uopšte ovo objavljeno, posebno ako se uzme da je bio tu, pri vrhu. Dobro je poznato da je malo toga kritičnog moglo proći sisteme cenzure, a posebno sa ovakvim tonom, i u to nemirna vremena (1969).

Nisam ranije primetio ovaj topic.
Hteo bih na navedem nekoliko ispravki i napomena.

Naime, Osar Davičo je poemu Čovekov čovek objavio još 1953, a ne 1969, kako se pogrešno misli; zapravo, 1969. poema Čovekov čovek je samo preštampana, uz neka Davičova ranija pesnička ostvarenja.
Isto tako, treba naglasiti da je Davičo bio žestoki protivnik studentskog pokreta 1968, i da je u onovremenoj štampi javno istupao protiv pobunjenih studenata, sa jasnih režimskih i prilično degutantnih pozicija (za razliku od jednog drugog velikog pesnika i nepokolebljivog levičara, Vaska Pope, koji je, iako je bio vrlo blizak režimu, podržao pobunjene studente i javno čitao svoje stihove pred okupljenom masom u dvorištu Rektorata).

Treba naglasiti da je Davičo ovu poemu napisao u vreme kada je bio saradnik časopisa "Nova misao", iza koga je stajao Milovan Đilas. Osokoljen Đilasovim tekstovima, Davičo se usudio napisati i objaviti jednu ovakvu poemu.
Međutim, iste godine došlo je do sukoba Đilasa sa partijskim vrhom, i uskoro je Davičo okusio posledice saradnje sa Đilasom. Autor poeme je javno napadnut u štampi, pri čemu je bila prepoznatljiva direktiva sa vrha. Davičo je vrlo teško proživeo ove dane, o čemu je svedočio u intervjuu zagrebačkom "Oku" iz 1984, i o čemu je pisao njegov tadašnji prijatelj (družili su se vrlo intenzivno do Brionskog plenuma), Dobrica Ćosić, u svom dnevniku, objavljenom 1998.
Davičo je i ranije imao iskustva epitimije, pa čak i isključenja iz partije. Ovo se prvi put dogodilo 1939, usled Davičove saradnje sa Krležinim časopisom "Pečat". Tada je Đilas isključio Daviča iz partije i podvrgao ga bojkotu partijskog članstva (prema Davičovim sećanjima, Đilas ga je tada proglasio "trockistom", što Davičo svakako nije bio, pri čemu ga je čak sumnjičio za navodni susret sa Trockijevim sinom, koji je te godine boravio u Beogradu). Davičo zbog toga odlazi u Zagreb, gde se i oženio.
Ovo je bio glavni razlog što Davičo nije prihvaćen od strane partijskih struktura u Dalmaciji 1941. kao partizanski borac (naime, iz Zagreba su Davičo i njegova supruga, kao levičari i Jevreji, morali pobeći na italijansku okupacionu teritoriju). Davičo odlazi u partizane tek 1943.
Zanimljivo je da je Davičo sve do početka 1950-ih, bio prilično društveno marginalizovan. Ovo se promenilo nakon što se dokazao kao vredan i talentovan pisac (napose zbog romana Pesma), tako da ga je tada prigrlio njegov nekadašnji protivnik, Milovan Đilas.
Sem toga, Davičo je nakon 1948. doživeo da mu iz prodaje bude povučena knjiga Među Markosovim partizanima, objavljena 1947, koja je napisana na osnovu piščevog neposrednog uvida u stanje među grčkim partizanima, tokom boravka u Grčkoj. Knjiga je povučena zbog podrške KP Grčke Rezoluciji Informbiroa. Rezoluciju je Davičo dočekao oprezno i ubrzo je javno podržao partijski vrh.

Nakon 1955. Daviču je progledano kroz prste, što je po svoj prilici delo Aleksandra Rankovića, koga će Davičo obožavati do 1966, da bi ga se tad odrekao.
Davičo je 1964. napisao sramnu poemu posvećenu dvadesetogodišnjici Uprave drževne bezbednosti (Udba), pod nazivom Za borce 13. maja, u kojoj čitamo i onaj poznati stih: "Ozna sve dozna".

[operarius]

Ne znam sve činjenice, što me ne opravdava, ali sam iz onih na koje čovek mora nabasati i ne baveći se njima stručno stekao utisak da Davičo i ekipa koja je stala uz Krležu u Pečatu (beogradski nadrealisti) nisu nikada bili uz Staljina. Čak mislim i da su se s Jožom zakačili zbog toga u jednom trenutku. Rat ih je pomirio, a onda i antistaljinistički kurs Jugoslavije nakon 1948. Mislim da sam to pročitao u nekim Kočinim intervjuima.

Što se 68 tiče, to je tek tema. Opet ne tvrdim i ne vređam, nego se pitam: Nije li, možda, savremenicima bilo jasno da se iza studentskih gibanja u Jugoslaviji valja nešto drugo, čak suprotno onome što se događalo u Francuskoj, a onda Nemačkoj, Italiji i tako redom? Mislim da su se mnogi akteri tih događaja, a moralo bi se to i dokazivati pomenutim činjenicama, tokom osamdesetih čak hvalisali time što su načeli socijalizam tih godina. Ne mislim naravno na sve učesnike studentskih demonstracija. Mićunović je pravi primer takvog jednog antikomuniste, iako je stao na stranu studenata.

Što se Davičovog sudara sa nekim praksisovcima tiče, mislim na Mihajla Markovića i Gaju Petrovića, tu mu nemam šta prigovoriti. Kao ni to što je još tih godina namirisao kuda idu humanističke nauke, a pri tome mislim na njegovu polemiku sa Djurom Šušnjićem, guruom savremenog sociološkog kadra koji je zabrazdio u epski revizionizam, hermeneutiku i nacionalizme najrazličitijih boja.

Nešto mi govori da je njegov (Davičov) prorežimski stav progresivniji od svih ovih "kritičara svega postojećeg". Ali taj govor fakat nije munjom u kamen upisan, pa izvolite...

[Sveti Grgur]

Ne znam sve činjenice, što me ne opravdava, ali sam iz onih na koje čovek mora nabasati i ne baveći se njima stručno stekao utisak da Davičo i ekipa koja je stala uz Krležu u Pečatu (beogradski nadrealisti) nisu nikada bili uz Staljina. Čak mislim i da su se s Jožom zakačili zbog toga u jednom trenutku. Rat ih je pomirio, a onda i antistaljinistički kurs Jugoslavije nakon 1948. Mislim da sam to pročitao u nekim Kočinim intervjuima.

Nešto mi govori da je njegov (Davičov) prorežimski stav progresivniji od svih ovih "kritičara svega postojećeg". Ali taj govor fakat nije munjom u kamen upisan, pa izvolite...

Samo su Marko Ristić i Oskar Davičo, od nekadašnjih pripadnika beogradskog nadrealističkog kruga, sarađivali u Krležinom "Pečatu", dok su Koča Popović, Đorđe Jovanović Jarac bili saradnici oponentskih "Književnih svezaka", iza kojih je stajala KPJ, dok su Aleksandar Vučo i Dušan Matić bili u uredništvu "Književnih svezaka".
Polemika između Krleže i njegovih istomišljenika sa levim literatama, bliskim KPJ ili članovima KPJ, rasplamsala se 1939, da bi kulminirala i okončala se 1940. Ova polemika nije imala za povod samo dugogodišnja neslaganja Krleže sa pobornicima socijalne literature i nije samo rezultat estetskih i poetičkih razmimoilaženja, već je svakako rezultat različitog pogleda na aktuelna zbivanja u partiji sovjetskih komunista (tzv. "Velika čistka") u drugoj polovini '30-ih.
Međutim, jedno je bilo polemisati sa Krležom povodom njegovog "Predgovora Podravskim motivima Krste Hegedušića" (1933), kada se ova polemika ticala napose (ali ne i samo) estetskih kriterijuma, dok je potenciranje negativnih aspekata čistki unutar KP Sovjetskog Saveza, u momentu konsolidacije KPJ, njene konačne boljševizacije, i to u predvečerje rata protiv nacifašizma, moglo samo da unese nepotreban nemir i razdor u partijske redove. I rukovodstvo KPJ je ovu polemiku posmatralo na taj način. I istorija je dala za pravo rukovodstvu KPJ.

Sem toga, najbolji dokaz da su fašisti smatrali "krležijance" mnogo manjim (ili beznačajnim) protivnikom, u odnosu na članove KPJ koji su uzeli učešća u finalnom delu "sukoba na književnoj ljevici", jeste činjenica da je od onih koji su bili na strani Krleže i "Pečata" jedino Zvonimir Rihtman likvidiran od strane fašista, dok je broj članova KPJ (učesnika u polemici protiv Krleže) koje su pobili fašisti, nekoliko puta veći (Ognjen Prica, Otokar Keršovani, Stevan Galogaža, Đorđe Jovanović, Mirko Davičo - Oskarov brat). Isto tako, brojni učesnici ove polemike iz redova KPJ, postali su borci partizanskog pokreta, dok nijedan učesnik polemike kada je reč o Krležinim istomišljenicima, nije otišao u partizane (Davičo će pristupiti partizanima 1943, ali on nije bio neposredni učesnik u polemici).
Isto tako, određen broj Krležinih istomišljenika, početkom rata skreće u desno, čak sarađuje sa ustaškim režimom, poput bivšeg socijaldemokrate (sa određenim simpatijama za trockizam), Milivoja Magdića, koji je tokom rata bio urednik ustaškog glasila "Spremnost", i Savića Markovića Štedimlije, takođe saradnika ustaške "Spremnosti" (Magdić je streljan nakon rata, dok je Štedimlija desetak godina boravio u sovjetskim logorima nakon rata).

Što se tiče Davičovog generalnog stava, nakon što se definitivno približio režimu, posle 1955, kada je počeo uzimati ulogu svojevrsnog režimskog glasnogovornika, njegov stav je ipak u osnovi vrlo progresivan. O ovome svedoče njegove brojene polemike sa prikrivenim desničarskim i potuljenim nacionalističkim intelektualcima, kao i njegov istrajan anticionistički stav (zbog čega je bio vrlo neomiljen u Izraelu).