Појава четири пушкомитраљесца

[Lamanov]

Оскар Давичо: Појава четири пушкомитраљесца

Одједном, зграбљени неочекивано виорном руком,
шест пушкомитраљезаца, које сам однекуд познавао,
обрели се на запенушеном гребену једног широког таласа и одатле,
дигнути руком исте дизалице на четврт спрат куле ветра,
нестали у бури која их је шчепала, и,
завитлавши једног од њих на врх ветрометине,
да стражари,
заошијала остале
и разбила их у пену без конзистенције. Ипак,
на гвоздено су стење треснула само четири пушкомитраљесца,
док се преко пећина још развијала
нека шумнија светлост, што обема рукама врло спретно цеди
прозаично платно простора налик на тек опране чаршаве без мрље. Ипак,
један је пушкомитраљезац нестао свакако. Недостаје ми
и може се сматрати безнадно изгубљеним,
далеко од шљунка што се котрља око четворице још непомичних
пушкомитраљезаца раздираних већ
почецима покрета
муклих као у вепрова,
лаких као у дивљих мачића кад стану
да се извлаче из дремљивог клупка у ком се
тако добро преде на хрпи јелових шушака. Ипак,
било је неке претње у свему. Али одједном су се четири
пушкомитраљесца у исти мах нашла на шљунку
настављајући да играју пиљака
зането,
неузбуђени погибијом једног несталог друга,
неузнемирени судбином друга осталог
да стражари на крову олује,
нетргнути из заноса ни падом који их је заболео,
чак ни изненадном новином жала осутог металним шротом шљунка,
чак ни наглошћу буре заривене ножем у грло промењеног пејзажа,
чак ни галебовима који их од првог часа кричући надлећу,
чак ни голубовима који за њима долећу с металним шумом перја
раширеног у лепезу што хлади чело светлости.

Све се догодило.
и слепи за разлике, видовити за сличности,
они ме нису приметили обливеног помрачењем
што је провукло све црне конце свог флора
одједном
кроз ушице игле између горњег и доњег сунца.

Седели су занети игром,
слепи за разлике између тешких речних пиљака
које су високо бацали,
и непомичног платна морског шљунка око њих,
одсутни као чобани, неосећајни као ђаци,
а ипак срећни,
иако су остали да висе о некој крушци, али, ето...
иако су пали од ножа, али, ето, ту су...
иако су се разбили у неком јуришу, али, ето, ту су, где играју...
иако су се искрали ко зна како
кроз нека гробна врата што су се одшкринула на трен,
ко зна како, али, ето, ту су где играју, бацајући високо пиљке
и причајући у исти мах уморним гласом
путника треће класе на путу у свитање треће класе,
привучени њим више
неголи лишћем што се њише о танким петељкама.

Један је причао
о мравима који су настављали да раде
свој озбиљни мрављи посао,
не бринући о бомбама штука и смислу експлозија.
Оне су на мрављи корак пред њима отварале мртве капије
као муњевиту лепезу блеска свих сунчаних трески
на корак од џбуна што је као приповедач
дрхтао гледајући другу колону мрава како неумитно одвлачи
мрву несхватљиве кукурузне проје, мада ни он сам
није разумевао боље бесмисао тих разјапљених капија сунца
у шкрапи смрти, боље
од те колоне озбиљних мрава у црнини,
слеп за разлике, видовит за сличности.

Други је, бацајући висико пиљке, причао
лепоту једног града блиставијег од експлозије највеће бомбе,
града већег од свега што се може поднети
остајући човек. Мислим да га је назвао Бихаћ
или Котор-Варош,
а можда је изговорио и име
једног од она три Вакуфа,
али величанственијег неће више бити од неупоредивог града
који је с друговима ослободио
слеп за разлике, видовит за сличности.

Трећи је, хватајући пиљке, причао
девојку коју је волео
грцавим гласом исповести, скоро раздраганосетно, како се
већ прича детињство,
слепо за разлике, видовито за сличности.

Четврти је, занет игром коју је играо, ћутао и ћутећи
с истим муњевитим нагласицама као кад говори,
причао самом себи слободу на домаку душе
спремне да зарасте и опрости
као да се откинула давно од смрти,
слепе за разлике, видовите за сличности.

Голубови су надлетали у формацијама по три кљуна,
сваки с гранчицом,
али перја попрсканог жбуком и димом; очију
испљуваних – ропцима што су колутали
котрљавим огледалом вида неопраног целим морем,
плавим као поглед који ме мерио једном
крај камена једне земље што царским резом
отвара кршевиту материцу времена.

Али баш кад сам на то опет помислио против своје воље,
из уског су грла неке шуме кричући дивље истрчала
она иста четири пушкомитраљесца
и скочила у море
да се тункају. Скакали су један другом на рамена
и коленима се гурали на дно, одакле се после зачуо смех
подводни шест пута. Нисам знао зашто,
док није сваки од њих
шикнуо увис
с црвеном ружом преко лица.

Тад су наишле четне болничарке.
Не. Прво је изронио кикот.
Затим су изгњурали сви стрелци, њих шест у скоку
да га дохвате
и баце болничаркама у плићаку. Ипак,
биле су ту од раније, значи,
смејале су се, значи,
као да су девојке, само онако,
свака с једном ружом преко целог лица,
ако се не варам,
слепог за разлике, видовитог за сличности.

Оскар Давичо, Човеков Човек, Београд 1969. (стр. 62-66)

... Genijalno, genijalno.

[Bandito]

Uf,za njegove radove bi trebalo otvoriti posebnu temu