Studentski protest iz 1939.

[r.e.d.]

(odlomak iz knjige Nikole Popovića "Neimar bratstva i jednistva-prica o Rifatu Burdžoviću")

(prvi deo)

KRVAVI DECEMBAR 1939

14. decembra 1939. u Beogradu su započele poznate demonstracije. One su bile posledica sve otvorenijeg priklanjanja vrha jugoslovenske buržoazije Hitleru i Musoliniju , dok je narod posve drugo mislio i činio. Zbog toga je režim, preko svojih instrumenata-policije, žandarmerije i vojske - pojačavao teror preko svih radnih i naprednih slojeva naroda. Prirodno, studenti i radnici su bili prvi udaru. U vezi sa tim, zabranjeni su radnički zborovi. Odmah potom i svi oblici okupljanja studenata.

Opštestudentski protesni zbor zakazan je za 5. decembar 1939. Zbor je uredno i prijavljen, kako su to tražile vlasti, ali policija je umesto odobrenja-izdala zabranu.

Studenti su ponovo zakazali zbor za 10. decembar, prijavljujući ga i policiji i univerzitetskim vlastima. Policija je opet stavila zabranu. Sada rukovostvo studenata, sve komunisti, i po treći put zakazuje zbor, ali ovog, trećeg puta bez traženja odobrenja vlasti.

Pozvani su studenti da se 14. decembra okupe na Slaviji (danas Trg Dimitrija Tucovića) i da odatle počnu da demonstriraju na ulicama grada protiv rata,fašizma, policijske samovolje, nestašice hleba, za slobodu, demokratiju,rad i red...

Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju i Mesni komitet Partije za Beograd držali su celu situaciju u rukama. I planirali da se radnici beogradskih preduzeća okupe istog dana, na istom mestu, sa istim ciljem.

Demonstracije su bile dobro propremljene.14. decembra, oko 19h, demonstranti su se nalazili u većim grupama koje su se ulivale u trg Slavija. samo je trg ostao potpuno praza, a početak demonstracija izgledao neprirodno mrtav-prazan. Grupe demonstranata nalazile su se i u poprečnim ulicama.Tačno u 19h na prazan trg Slavija izašlo je rukovodstvo demonstracija: Miloš Matijević, Radoje Dakić, Rifat Buržović, Aleksandar Ranković i Vukica Mitrović. U trenutku kad je Radoje Dakić izbacio parole :"Dole krvavi rat!", "Dole skupoća!", "Dole teror!" i druge, na trg su se slile grupe demonstranata, sem onih koji su bili predvidjeni da ostanu u poprečnim ulicama i da zaobidju žandarmerijske odrede, koji su se nalazili u stanju pripravnosti u blizini Slavije, čekajući početak demonstracija.

Policija je uspela da sazna da će doći do demonstracija,ali nije znala njihov početak niti mesto gde će one biti najmasovnije izvedene. Rukovodstvo demonstracije planirlao je da u momenu izbijanja demonstracija na Slaviju prebaci jedan deo demonstranata iz poprečnih ulica iza ledja žandarmeriji i policiji, te su demostracije počele i na drugim mestima u gradu. U povorku radnika i omladine uključivali su se masovno i ostrali gradjani. Policijske snage su razvučene i njihova snaga privremeno je oslabila.Sama vlast nije očekivala tako masovne demontracije , pa nije u pripravnost stavila veće snage žandarmerije.Policijske snage su bile slabe u početku demonstracija i nisu mogle efikasno intervenisati.

[r.e.d.]

(drugi deo)

Zato su hitno dovedeni novi odredi zandarmerije i policije, koji su napali demonstrante najpre pendrecima i bajonetima, a zatim na vise mesta u gradu i puscanom vatrom. Demontranti su se branili i napadali kamenicama i drugim raspolozivi sredstvima, kamenjem iz kaldrme i letvama iz plotova okolnih kuca. Tom prilikom demonstranti su ostetili vise policijskih i zandamerijskih kola i ranili veci broj zandarma. Do najzescih sukoba sa policijom i zandarmerijom doslo je u tadasnjoj Pristinskoj ulici, kod Pravnog fakulteta, zatim kod Tehnickog fakulteta, u Aleksandrovoj ulici (danas Bulevar Revolucije), gde je policija i zandarmerija upotrebila oruzje i ubila i ranila veci broj radnika i studenata. Ove demonstracije ugusene su u krvi. Posle zavrsetka demonstracija oko 21h, odrzan je sastanak Sekretarijata Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju i Mesnog komiteta KPJ za Beograd, na kome je analizirana politicka situacija u gradu i rezultati demonstracija.

U nemirnoj 1939. godini sirom zemlje izvedeno je preko 800 masovnih demonstracija.

Osnovni zahtevi s kojima su desetine hiljada demonstranata izasle na ulice prestonice, sve mahom mladih ljudi, bile su ? da se svim radnim slojevima naroda obezbedi hleb, a zemlji mir. Na to je rezim odgovorio oruzjem. Ubijeno je i ranjeno oko 50 demonstranata. Broj ubijenih nije tacno utvrdjen, a bio je od 5 do 10.

Zna se da su od rana umrla 3 studenta: Mirko Lukovic, Bosa Milicevic i Zivan Sedlan, kao i radnici Rajko Lalic i Golubovic. Tesko ranjene je sklanjala policija, otuda se i nije mogao utvrditi tacan broj zrtava. Cenilo se da je uhapseno 30 studenata i vise desetina radnika.

Jedan od ranjenih u demonstracijama od 14. decembra je i Trso, revolucionar, koji je bio u najuzem stabu koji je demonstracije pripremio i vodio. Prvi govor Rifat Burdzevic je drzao kod zgrade danasnjeg Pravnog fakulteta. Dok je govorio drugovi su ga podigli na ramena.Bio je kratak, ali upecatljiv. Izgovorene iz dubine srca, njegove reci su zapalile prisutne: «Necemo rat, drugovi!» «Hocemo slobodu, hocemo vise hleba, rada!» «Zivela sloboda nauke! Zivela sloboda sindikata!» - podizao je glas nad glavama ljudi. Drugi govor drzao je ispred pijace Smedrevski djeram, treci na zboru kod Crvenog krsta, stojeci na ramenima Radoja Dakica.

Rifat je tog dana 2 puta bio meta policijskih agenata i zandarma. Kod pijace Smedrevski djeram , na njega je , za vreme govora, pucao agent Kosmajac, ali ga nije pogodio. Drugi put , kada je iz Pristinske ulice kolona demonstranata kod Kalenic pijace naisla na kordon zandarma ? bio je ranjen. Metak mu se zabio u slabinu i ostao u telu. kada su se u parku izmedju Dalmatinske i Cvijiceve ulice, posle demonstracija sastali clanovi mesnog komiteta KPJ Beograda, Rifata nije bilo medju njima. Janko Lisjak obavestio je Milosa Matijevica, Cvijetina Mijatovica i Milorada Topalova da je Rifat ranjen i da je verovatno u bolnici. Ali Rifat se uskoro pojavio, i mada je bio ranjen ucestvovao je u «letecem» sastanku MK na kome je reseno da se sklone svi koji su bili u vezi sa ucesnicima demonstracija, uhapsenim tog dana.

a evo i jos nekih delova iz knjige:

Sudjenje studentima

Blagovremeno upozoravajuci zemljake na sve opasnosti i polticke mahinacije koje slede i drugujuci sa radnicima, Trso ni za cas nije zapostavljao politicki rad na Univerzitetu.
Govorio je na opstestudentskim zborovima, pozivao na solidarnost sa borcima u Spaniji, obracunavao se sa snagama reakcije u redovima studentata, suprostavljao se svako pokusaju ugrozavanje univerzitetske autonomije.

Drugovi su ga izabrali u upravu Potpornog udruzenja studenta Beogradskog univerziteta, sto je bio znak velikog poverenja. Izabrani su i Ivo Lola Ribar, Punisa Petrovic, lala Ivkovic, Vojo Kovacevic. Povodom tog izbora u :»Studentu» od 15. marta 1938. pisalo je :»Izabrani su zbilja, ljudi koji zasluzuju da predstavljaju studente. Izabrani su oni, koji su, oprobani u danima najzesce borbe za osnovna akademska prava ? za slobodu udruzivanja , za slobodu strucnog, kulturnog i naucnog rada, za veci komad hleba gladnim studentima ? stali na celo naseg pokreta.

I pored sve upornosti da se ocuva autonomija Univerziteta, policija je , u potrazi za komunistickom literaturom, ipak, u noci izmedju 17. i 18. maja 1938. upala u zgradu tehnickog fakulteta. Studenti su vec sutradan protestvovali. Policija je pocela sa hapsenjem i pritvorila 63 studenta.Trazen je i Trso , ali on je vesto menjajuci sklonista, umakao raciji. Pred samo sudjenje studenata, kada je ocenio da mu ne preti velika opasnost, po nalogu Partije je sam otisao u sud za zastitu drzave. On se prijavio, a oni ga ? zatvorili. Zbog toga sto je , kako stoji u optuznici, «neizvesnog dan 1938. u beogradu postao clan Pokrajinskog odbora KPJ za sandzak, dakle postao clan uduzenja koje ima za svrhu propagandu komunizma...sto je rasturao sastave :»Problemi omladine» i «Front mlade generacije» cijom se celom sadrzinom vrsi komunisticka propaganda i ubedjuju drugi da treba promeniti politicki i socijalni poredak u nasoj drzavi ? nasiljem i terorom.

Sudjenje uhapsenim studentima je odlagano nekoliko puta. Uprava grada Beograda slala je akta Sudu za zastitu drzave, koj ijevracao dokumenta u policiju zbog nedostatka dokaznog materijala. Rukovodstvo studentskog napredog pokreta , pre svega ujedinjene studentske omladine, zahtevalo je u svojim lecima pustanje uhapsenih studenata na slobodu il injihovo predavanje sudu , iznosilo podatke o studentskom postupku prema njima i protestvovalo protiv maltretiranja i mucenja drugova. U letku:»Kako policija muci studente» izneti su konkretni podaci o tome kako su pretuceni uhapseni drugovi; u letku «Sta je sa pohapsenim studentima?» od 8. jula 1938. godine ponovo je bio razoblicen postupak prema studentima u zatvorima. Saopstavalo se da su po 3 put akta policije poslata sudu.. 28. oktobra u letku :»Uoci studentkog procesa pred drzavnim sudom» pisali je da se navrsava pola godine kako u zatvoru came 22 studenta Beogradskog univerziteta , koje ne izvode na sud. U letku je pisalo da sud nece suditi samo pohapsenim studentima; optuzeno je «svih 7000 studenta Beogradskog univerziteta».

U novembru 19338. sudili su Trsu i drugovima, ali i mimo sve policijske upornosti i volje suda za zastitu drzave da ga i osudi, Trso je zbog nedostatka dokaza ? bio oslobodjen. naime , i policija i Sud za zastitu drzave nisu imali dokaza da je clan Komunisticke partije i da se bavi komunistickom propagandom.Kao i vecina njegovih drugova optuzenim pred tim sudomm Burdzovic je pusten na slobodu. Nastavio je svoj revolucionarni rad.

U odsustvu student Pavle Pap osudjen je na 15, Slobodan Bajic na 5, Milinko Kusic, Petar Plavkic i Vaso Boskovic na godinu dana robije. Posle izrecene presude Ujedinjena studenska omladina izdala je letak:»Omladini!Svoj postenoj i rodoljubivoj javnosti!» u kome zahteva amnestiju politickih osudjenika. Sudjenje je u letku okarakterisano kao «najgora bruka pravosudja».