Radnička ili vlasnička prava?

[mrki]

Da li novoformirana partija "Ravnopravnost" može da predstavlja korak ka široj artikulaciji političke borbe za radnička prava?

Da li je pro-kapitalistička retorika posledica opšte idejne konfuzije u društvu, manipulacije određenih intelektualaca ili odraz stvarnih interesa grupe koju organizacija zastupa?

Kada ćemo moći da u dovoljnoj meri razvijemo propagandu činjenice da je privatizacija, u stvari, legalizovana pljačka?

Politički program
Pokreta RAVNOPRAVNOST


1. Privatizacija, a ne legalizacija pljačke!
Neefikasnost društvene svojine, odnosno neodgovornost vlasnika prema svojini koja je bila “svačija i ničija”, i njihova nemoć da se odupru uticajima političke vlasti, doveli su do toga da se privatizacija nametne kao najbolje rešenje za oporavak urušene privrede, za uspostavljanje odgovornosti u raspolaganju imovinom, i za konačno razvlašćivanje političkih centara moći od faktičkog upravljanja privredom koja je formalno nazivana “radničkom”. Međutim, u ideološkoj halabuci koja je pokrenuta oko procesa privatizacije, radnici i obični građani, a ne politički i finansijski moćnici iz vremena socijalizma, “okrivljeni” su za urušavanje privrede, pa je umesto izgradnje racionalnih svojinskih odnosa, ideološki cilj privatizacije postalo razvlašćivanje radnika, penzionera, i ostalih građana koji su gradili našu privredu, od participacije u upravljanju preduzećima u kojima su formalno postali suvlasnici, “mali akcionari”.
Umesto uspostavljanja diskontinuiteta sa političkom pljačkom privrede, izvršena je njena legalizacija - isti pojedinci koji su u vreme proklamovanog “radničkog samoupravljanja” zapravo upravljali fabrikama, danas su njihovi zvanični privatni vlasnici.
Umesto da je započela denacionalizacijom i stvaranjem instrumenata za zaštitu privatne svojine koja već postoji – svojine starih privatnih vlasnika i akcija malih akcionara – privatizacija se kod nas sprovodi tako što se krše prava postojećih privatnih vlasnika.
U današnjoj Srbiji, jedino oni radnici-akcionari koji su imali sreće da dobiju većinski paket akcija nekog preduzeća, mogu se nadati da će, uz izuzetno dobru organizaciju i skupe konsultantske usluge, možda uspeti da prodaju svoju imovinu po ceni višestruko nižoj od tržišne. Svi ostali u rukama imaju hartije od vrednosti koje ne vrede ničemu.
Prodaja akcija onih malih akcionara koji uspeju da dođu do berze, u Srbiji se naziva “privatizacijom”.
Zemlja koja je našim zemljoradnicima oduzeta nakon Drugog svetskog rata, iako ima svoje stare privatne vlasnike, takođe je postala predmet “privatizacije”.
Radnici-akcionari Jugoremedije su, nakon višegodišnje borbe, za sada jedini u Srbiji uspeli da uspostave svoju upravu nad fabrikom. Međutim, ukoliko postignuće u Jugoremediji ostane izuzetak, ako ne preraste u načelo jednake zaštite svih privatnih vlasnika u Srbiji, ni Jugoremedija, niti bilo koja druga firma ili preduzetnik koji nije povezan sa političkim i finansijskim moćnicima, neće dugo opstati.
U sistemu koji je kroz privatizaciju napravljen tako da štiti interese samo jedne grupe ljudi, ne postoji elementarna sigurnost ugovaranja neophodna za stabilno poslovanje – iskustvo Jugoremedije nas uči da i onda kada ovladate svojim privatnim vlasništvom, u korumpiranom sistemu ste i dalje ugroženi, jer niste sigurni da vas neki moćni poslovni partner neće prevariti, zato što će u slučaju spora sud biti na njegovoj stvari.
Iskustvo Jugoremedije nas takođe uči da ni jedan mali vlasnik ne može uspeti sam, boreći se samo za svoje privatne interese.
Pokret RAVNOPRAVNOST se zalaže za stvarnu podelu vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvršnu, za vladavinu prava i punu nezavisnost državnih institucija od političkih i finansijskih centara moći. Ovo su osnovni preduslovi koji će omogućiti jednaku zaštitu vlasničkih prava malih i velikih vlasnika, sigurnost ugovaranja i formiranje slobodnog tržišta.

http://www.ravnopravnost.org/Program.html

[klik.boom.]

Komplikovano je to sa Zrenjanincima...
Sa jedne strane oni su zaista pokazali najvise energije da spasu svoje fabrike propasti, dok sa druge strane ostaju (svesno) u okvirima neoliberalizma.

Koliko vidim predsednik partije je jedan od vodjecih ljudi jos od strajka Jugoremedije, a u upravnom odboru se nalazi i jedan momak iz FF-a.

All in all, kontradiktorna prica, medjutim, videcemo sta ce uraditi na lokalnim izborima... Ukoliko se ispostavi da su u stanju da pridlju radnickoj klasi, to bi trebalo kriticki podrzati - odnosno na ovaj ili onaj nacin raditi na tome da im se politika menja...

[mrki]

Ovu temu sam i pokrenuo u funkciji kritičke podrške.

Činjenica je da je borba malih akcionara zrenjaninske "Jugoremedije" protiv kriminalca-kapitaliste Jovice Stefanovića Ninija i struktura vlasti koje su ga podržavale, primer pravedne borbe za svoja prava u momentu kada deluje da je letargija potpuno umrtvila narodne mase i kapacitete njihovog otpora. Zato je višegodišnja epopeja "Jugoremedije" nešto što u snagama koje rade na reafirmaciji radničkog pokreta pobuđuje simpatije i solidarnost.

Ono što, međutim, zahteva otvorenu diskusiju, jeste potencijalna opasnost da se obnovi snaga buržoaske propagande o tome da postoji "poštena privatizacija", nasuprot evidentnom iskustvu radništva, koje se tokom poslednjih sedamnaest-osamnaest godina suočava samo sa manje ili više nepoštenim privatizacijama.

I drugo, treba diskutovati i o opasnosti da se falsifikuje klasna struktura u savremenom kapitalizmu. Oslanjajući se na primer "Jugoremedije", pojedini intelektualci praxis-provenijencije skloni su da u svojoj površnosti razviju nedopustive generalizacije, kao što to čini Zagorka Golubović u tekstu "Sudbina radničke klase u današnjoj Srbiji", koji započinje ocenom:

U eri »trijumfa liberalizma« treba se podsetiti značajnog razlikovanja između »revolucionarnog francuskog liberalizma«, koji je označavao »moralni suverenitet (siromašnih) građana«, i »konzervativnog engleskog liberalizma«, koji naglašava, pre svega, pravo privatne svojine i konkurenciju privatnog interesa na tržištu (Lj. Tadić, 1988, 346); iz čega proizlaze i različite koncepcije građanskog i kapitalističkog društva. A u savremenoj liberalnoj demokratiji dominantnu poziciju ima nasleđe engleskog
liberalizma, koje u neoliberalnoj paradigmi sve više utire put »divljem kapitalizmu«, koji postaje ozbiljna pretnja i samom građanskom/demokratskom društvu. To je naročito ispoljeno u tranziciji zemalja bivšeg »realnog socijalizma«, u kojima se do te mere zaoštravaju sukobi u društvu da se može postaviti pitanje: da li se nanovo aktualizuje »klasna borba«? Stoga, potrebno je preispitati tezu o istrošenosti ideje o klasnoj borbi između radnika i vlasnika kapitala, ali uzimajući u obzir da se u modernom kapitalizmu izmenio pojam radnika: on nije više klasični najamni radnik, koji poseduje samo svoje sredstvo rada već učestvuje i u delu vlasništva kapitala kao radnik–akcionar i u tom kontekstu treba istraživati i prirodu savremenog sukoba u kapitalizmu.

Samo toliko, za početak...