Problem zemljoradničkih zadruga

[mrki]

OBNOVA ZADRUGA U RALJAMA PRAZNIH PRIČA I REALNOSTI

Ministar poljoprivrede Slobodan Milosavljević najavio je nedavno obnovu zadruga u Srbiji te da će njegovo ministarstvo sledeće godine finansijski podržati svaku novu zadrugu ili udruženje s pet miliona dinara.

Iako je svaka pomoć dobrodošla, predsednik Zadružnog saveza Vojvodine Radislav Jovanov kaže za “Dnevnik” da su ministar i Ministarstvo napravili grešku u koracima, jer se prvo mora doneti novi zakon o zadugama pa tek onda deliti pomoć.
– Ako je neko zaista želeo da pomogne domaćem zadrugarstvu, onda je morao konsultovati one o čijoj se sudbini radi, a to znači zadružne saveze Srbije i Vojvodine – kaže Jovanov. – Ovako se sve opet radi odoka i bez prave anlize.

Predsednik ZSV-a kaže da nije u redu da se pomažu samo nove zadruge, jer je tako nešto i ranije činjeno, a rezultati su bili veoma loši.
– Po Srbiji i Vojvodini pomognuto je osnivanje mnogo takozvanih novih zadruga i državnim, ali i novcima raznih međunarodnih institucija, a čak 90 odsto ovakvih kooperativa prestalo je da postoji čim su pare potrošene – kaže Jovanov.

Iako imaju vekovnu tradiciju i periode veoma uspešnog poslovanja, kada su bile okosnica ekonomskog razvoja u zemlji, zemljoradničke zadruge danas tavore čekajući da u Srbiji konačno počne dugo najavljivana reforma zadrugarstva. Odavno je zadrugarstvo u zapećku, a jedina reforma koja u srpskoj poljoprivredi nije ni započela upravo je reforma zadrugarstva. Za poslednjih pet-šest godina u ovoj oblasti nije donet nijedan zakon ili valjani propis. Ono što je najgore, a što niko ne govori, je činjenica da bez pravih zadruga ni jedan jedini evro neće stići iz evropskih fondova u našu poljoprivredu. Tačnije rečeno, kooperative u kojima gazduju direktori, a ne zadrugari, neće dobiti nijedan evropski evro.

U Vojvodini je, podsetimo, oko 70.000 hektara poljoprivrednog zemljišta u vlasništvu zadruga, a vode se kao društvena svojina. Napomenimo i to da se u poljoprivrednim preduzećima još uvek nalazi više od 130.000 hektara poljoprivrednog zemljišta u zadružnoj svojini. Imovina koja nije vraćena zadrugama ugrožena je procesima privatizacije tih preduzeća. U skladu sa sadašnjim propisima zadruge imaju teškoće pri upisivanju zemlje u katastar, pa je samo 8.500 hektara, odnosno oko deset odsto, upisano kao zadružna imovina. Sve ostalo se vodi kao društvena.

– Ako bi se doneo zakon, rešilo bi se pitanje svojinskog statusa zadruga. Titular te svojine bi bila zadruga, a zadrugari bi upravljali tom imovinom. Sada, kada je u zadrugama upisana društvena svojina, ograničeno je i pravo na raspolaganje imovinom. Tako, recimo, zadruge nailaze na ogromne probleme kada nastoje da daju zemlju u dugogodišnji zakup ili, na primer, kada žele da prodaju imovinu, jer im za to treba saglasnost Agencije za privatizaciju što je veoma teško dobiti – objašnjava Jovanov.

Zadrugari ističu da je za potpunu reformu zadružnog zadrugarstva i pretvaranje zadruga u ozbiljne igrače u tržišnoj privredi potrebno uraditi još mnogo toga. Važno je, ističu u Zadružnom savezu Vojvodine, da zadrugama upravljaju zadrugari i da se poštuje zadružna autonomija, što zakon, nažalost, zanemaruje.

U Vojvodini je aktivno oko 500 zadruga, a njih 190 imaju veoma dugu tradiciju. Osnovane su u periodu od Drugog svetskog rata do šezdesetih godina prošlog veka i raspolažu najvećim imovinskim i ljudskim kapacitetima i njima je zapravo najviše potreban zakon. U poslednjih nekoliko godina izražen je interes za osnivanje zemljoradničkih zadruga. U Vojvodini ih je od devedestih naovamo osnovano oko 400, ali među njima ima i onih koje nikada nisu počele da rade.

Izvor