Компрадори

[el_chavista]

Компрадори

Слободан Антонић

Често мислимо да је наша елита – политичка, медијска, па и културна – јединствена у свету по упропашћавању привреде, растакању државе, пљачкању ресурса и културном рату против сопственог народа. Ако нам је за утеху, сличних примера је било још, нарочито током историје колонијализма. Тада је таква елита и понела назив „компрадорска“. Компрадори су, у 19. веку, били Кинези који су помагали страним трговцима у освајању и експлоатацији кинеског тржишта. Али, злу репутацију компрадори су стекли првенствено зато што је главни артикал који су Кинезима препродавали био – опијум.
Наиме, у Кини је, почетком 19. века, држава надзирала трговину, а међународна размена била је допуштена једино преко луке Кантон. Зато су страним трговцима били нужни домаћи посредници – компрадори. Кључно место у трговини је заузимао опијум, а земља која је предњачила у продаји опијума Кини била је Британија. Она је у Кину извозила 1,4 милиона килограма опијума. Дрога се производила у британској Индији, где је монопол на њену куповину и даљу продају имала Британска источноиндијска компанија. Кина је званично забрањивала нарко-трговину. Али, компрадори су подмићивањем и везама у администрацији успевали да постигну да се ова забрана масовно крши. Због тога се, између 1821. и 1837, извоз дроге у Кину повећао пет пута, а два милиона Кинеза постали су нарко-зависници. Зато су компрадори у Кини и изашли на зао глас као „уништитељи нације“ и „демони“[1].
Кинеска влада је схватила опасност од брзог ширења наркоманије и одлива сребрног новца. Стога је одлучила да обнови забрану трговине опијумом. То је, међутим, разгневило Британце. Они су решили да ратом једноставно натерају Кину да толерише трговину дрогом. Тако је дошло до „Првог опијумског рата“ (1839-1842). Британија је у том рату победила и трговина опијумом је могла несметано да се настави. Ипак, продаја опијума још није била легализована. Британци су, стога, повели још један рат - „Други опијумски рат“ (1856-1860). Пошто су победили и у овом рату, трговина наркотицима је у Кини законски дозвољена. Компрадори и Британци су, тако, могли слободно да продуже своју „трговину смрти“.
Овај чудовиштан случај послужио је марксистима да направе разлику између две врсте буржоазије у земљама које су предмет колонијалне експанзије. Једно је национална буржоазија, која развија домаћу индустрију и брани националне политичке, економске и културне интересе. Она је основни носилац борбе за независност и економску модернизацију земље. Насупрот ње стоји компрадорска буржоазија, која је помагач колонизатора и живи од продаје домаћих ресурса странцима или продаје стране робе на домаћем тржишту. Она је незаинтересована не само за развој домаће индустрије, већ и за било какву антиколонијалну борбу[2].
Марксисти су били против сваке буржоазије, али су ипак националну буржоазију сматрали прогресивнијом од компрадорске. Док је прва стварала домаћу индустрију и радничку класу, а у политичком смислу имала и револуционарно-демократске потенцијале, друга је конзервирала сировинско-аграрну структуру земље и била политички колаборант система империјалног капитализма. Ово марксистичко разликовање показало се као сасвим тачно. Једине земље изван Европе и Северне Америке које су успеле да изврше модернизацију (Јапан, Тајван, Јужна Кореја и Сингапур) биле су управо оне у којима је национална буржоазија, током политичких и културних борби, успела да надвлада компрадорску елиту[3].
Оживљавање колонијализма крајем 20. века – али сада под именом „транзиције“ и „глобализације“ – актуелизовало је и критичку концепцију компрадорске елите. Компрадорска елита се данас види као главни агент глобалног капитала и његових политичких структура („Империје“) у земљама које припадају полупериферији или периферији светског капиталистичког система. Могла би се направити разлика између три слоја компрадора:
1. компрадорска пословна и политичка елита: чине је директори и менаџери страних пословних и других испостава – попут локалног директора Кока-коле или Сорош фондације[4]; ту су и компрадорски делове политичке елите – министри и високи државни службеници – који омогућавају глобалном капиталу да преузме све главне домаће привредне ресурсе и транснационалној бирократији да преузме управљање домаћом економијом и државом.
2.компрадорска интелигенција: чине јеинтелектуалци који некритички заступају неолибералну идеологију „нових, колонијалних господара“[5], одн. служе као консултанти или извршиоци пројеката социјалног инжењеринга, који се у име „глобализације“ и „европеизације“ (а заправо транснационалног капитала) спроводи у земљама тразиције[6];
3. компрадорска буржоазија: чине јестручњаци и службеници („беле“ и „ружичасте крагне“) запослени у фирмама или организацијама којима управљају странци[7].
Сматра се да је, у раздобљу „транзиције“, основни задатак компрадорске елите да убеди домаће становништво како је најбољи начин модернизације предаја свих ресурса (економских, политичких и културних) у руке странаца. Као што нам скрећу пажњу Јован Душанић и Вера Вратуша (који користе термин компрадорска елита одн. буржоазија)[8], у том нечасном послу посебно предњаче академски економисти. Њихова се функција, током целог периода транзиције, и свела на отворену пропаганду брзе и потпуне приватизације и на апологију неолибералне концепције глобалног тржишта. Као награду за ову функцију, компрадорска елита добија „коруптивну ренту“ – део профита створеног преузимањем и експлоатацијом домаће индустрије и осталих енергетских, саобраћајних или комуникационих ресурса од стране носиоца транснационалног капитала.
Сличну функцију има и компрадорска интелигенција у медијима, на универзитету, у невладиним организацијама, у институцијама културе... Као што објашњава пољски социолог Ремигиуш Окраска[9], основна улога компрадорске интелигенције је да обезбеди културну хегемонију „Империје“. Културна хегемонија је израз Антонија Грамшија, који упућује на наметање система вредности, образаца понашања, као и пожељне листе политичких и културних питања. Економски привилегован положај се не брани само директном контролом странака, владе и парламента, већ и контролом у сфери културе и медија. Економска промена је, по Грамшију, могућа само преко политичке промене, а политичке промене нема без претходне победе у културном рату. Ко влада културом, влада и заједницом[10].
Користећи Грамшија, Окраска објашњава да је основна функција компрадорске елите данас управо владавина сфером културе, односно јавности. Компрадорска елита у земљама транзиције промовише неолибералне вредности глобалног капиталистичког система – атомистички индивидуализам, конзумеризам, хедонизам, примат права над одговорношћу, материјализам. Компрадорска елита се, такође, труди да компромитује све традиционалне вредности и навике које могу бити препрека за ширење крупног капитала. Традиционалистичке праксе милијарду муслимана, милијарду Индијаца или милијарду Кинеза доиста могу веома озбиљно да ограниче пословање глобалне конзумеристичке економије и нанесу јој губитке. И треће, у политици, култури и друштвеном животу земаља транзиције намећу се теме чија је главна функција скретање пажње са стварних проблема. Доминацијом тих тема-сурогата – као што су, по Окраски, права сексуалних мањина, антифашизам, антирасизам, легализација лаких дрога и томе слично, обезбеђује се да се суштинска друштвена питања уопште не могу отворити, а да их они који их поставе буду дисквалификовани као екстремни левичари или екстремни десничари.
Главна питања која у својим стручним часописима и новинама отвара академска, медијска и културна елита у земљама транзиције, увезена су и зато готово потпуно ирелевантна за домаће друштво. Колико су за свакодневни живот домаћих радника, пита се Окраска, битна питања легализације марихуане или геј брака? Нимало. Али та питања постају доминантна не само у великим медијима, него и у часописима левице. „Феминисткиње (у Пољској – А. С) посвећују далеко више пажње проблемима лезбејских парова него, на пример, незапослености међу женама. Није ни чудо“, каже Окраска, „јер, у земљама из којих потиче новац за подршку феминистичких организација проблем незапослености и сиромаштва је неупоредиво мањи него у Пољској“. Исто се дешава и у области екологије. Енергија радника се усмерава на проблем фабричког димњака, не на дезиндустријализацију земље, а енергија незадовољних грађана на потребу доношења закона који кажњава лоше поступање са животињама, не на десуверенизацију парламента.
И припадници компрадорске интелигенције из медија, са универзитета, из невладиних организацијама или из институција културе добијају, за добро одрађен посао обезбеђивања културне хегемоније, одговарајућу награду у виду системске ренте. Као „борци против национализма, конзервативизма и традиционализма“ они доживљавају брзу академску, медијску и институционалну промоцију. Чак и они који у својим малим организацијама глуме некакво левичарско бунтовништво (салонски анархисти, троцкисти, „антифа“ активисти, алтерглобалисти), заправо шире један образац понашања који је одавно идентификован као безопасан за глобални систем моћи. Управо тај образац понашања се зато и промовише у земљама транзиције. Стога се такви левичари, по Окраски, слободно могу назвати „компрадорском алтернативом“. „У знак захвалности за консолидацију моћи капитала“, вели Окраска, овакви бунтовници ће врло брзо “добити уносан посао у Заводу за интернет глобализацију, у Министарству за толеранцију, у Канцеларији за бригу о трансвеститима, или у `Службеном гласнику`“.
Да, наши еврореформски и другосрбијански компрадори очигледно нису изузетак. Али, компрадори су у Србији некако посебно дрски и злоћудни. Србија је једина бивша социјалистичка земља коју је Империја бомбардовала и којој је одузела део територије. Отуда је потребна посебна дрскост да се управо у Србији промовише НАТО пакт и друге империјалне дивоте[11]. Свугде је приватизација значила куповину домаће индустрије по ниским ценама. Али, само је у Србији најважније индустријско постројење – Сартид, продато једној америчкој фирми по сто пута нижој цени од новца који је уложен у његову изградњу и за двадесет пута мање новца од процењене вредности[12]. Свуда компрадорска елита лоше говори о сопственом народу. Али, само у Србији она отворено и дрско негује најгори расизам према домаћем становништву. (Разумевање које је Светлана Лукић, у најави последње емисије „Пешчаника“, показала за оцену Жака Ширака да су „Срби народ без закона и вере, народ разбојника и терориста“ и Питера Јустинова да су од Срба чак „и животиње паметније“, само је најновији пример тог дегутантног расизма)[13].