Gotovo epsko-fantastična a istinita bajka, dakle, glasi: Pre oko sto hiljada godina, neki ljudi, sa praznim stomacima i/ili sa pundravcima u zadnjici, napuštaju Afriku i dolaze u hladnjikavu Evropu i na Bliski istok. Tamo zatiču krupnu i snažnu gospodu kako nešto petljaju oko alata i lepe crvenokose dame dok ukrašavaju figurice plodnosti. Dotični lokalci nisu ljudi, ali su ljudima najbliži rod. I čovek, uvek raspoložen za neuobičajenu ljubav, očaran je njihovom pojavom. Hrabriji ljudski primerci im prilaze, merkaju i zapitkuju ih svašta, razgovaraju o vremenu, i izražavaju svoju naklonost. Najhrabriji ili najlepši među tom afričkom emigracijom naših čukunbaba i čukundeda ni ovo domaće stanovništvo ne ostavljaju ravnodušnim. I pojedini pripadnici dve vrste se strastveno i nežno spajaju pod mlečnobelom mesečinom pretcivilizacijskog doba. Vremenom, crvenokosi domaćini nestaju bez traga. Međutim, sećanje na njih i našu davnu međusobnu ljubav zapisano je u svima nama, neizbrisivo i zauvek.
Zamislimo svet u kojem sa nama koegzistira nekoliko inteligentnih čovekolikih vrsta. Koja imaju svoja oruđa, rituale, načine komunikacije, privredu, kulturu i razonodu - a nisu ljudi. Da li bi nam tada interne ljudske podele po nacionalnosti ili veroispovesti zaista nešto značile? Ili bismo našim rasizmima, nacionalizmima i verskim fanatizmima samo dodali i - „vrsizam“? Protiv kojeg bi tada ustajale organizacije za odbranu ljudskih i neandertalskih prava. Da li bismo živeli jedni sa drugima, ili jedni pored drugih? Da li bi protiv braka neandertalca i žene ustajali starci i verske vođe? Da li bi morali da se kriju?
Raznovrsna ljubav
Partija Rada
