Uroš Đurić-intervju

[Bandito]

Левицу овде нису донели тенкови Црвене армије


Ми регресирамо у једно анахроно и милитаризовано друштво. Код нас дипломци Војне академије примају дипломе јавно, испред скупштине, од председника републике, али такав спектакл се неће приредити дипломцима Ликовне академије или Филозофског и Медицинског факултета. То довољно говори о односу снага у друштву, каже Урош Ђурић
На најновијој изложби „Црвени” у београдској галерији Озон, сликар и мултимедијални уметник Урош Ђурић (1964) бави се историјским наслеђем идеје левице на нашем тлу. Цртежима, а пре свега документарним и визуелним материјалом уметник између осталог илуструје и позиционирање данашњих елита у Србији. Урош Ђурић присутан је и на овогодишњем 50. Октобарском салону радом „Друштвени портрети”.
Шта Вас је подстакло да истражујете историјско наслеђе идеје левице код нас?
То се кува у мени већ деценијама, јер је још бирократија ранијег социјалистичког поретка у великој мери корумпирала леве идеје које је декларативно заступала. Данас присуствујемо једном трапавом покушају ревизионизма историјске улоге левице у развоју савременог српског друштва који, нажалост, услед потпуног недостатка реакције шире јавности, даје резултате. Левица у Београд и Србију није дошла на тенковима Црвене армије већ много раније. Први историјски запис из полицијских архива Управе града датира из 1873. где се наводи да судски практикант Мијаило Арсенијевић шири комунистичке идеје у кафани „Два сокола” тврдећи да су тадашњи закони „засновани на нечовечанству и да над народом тиранишу, да су чиновници више награђени него што треба, а да врло мало раде, да понеки богаташи имаду врло много, а неки повасдан раде а немају ни лека”. Арсенијевић потом, према записнику, „разлаже каки правични закони постоје у Сједињеним државама у Америци, у Швајцарској, те како је тамо народ уједначен, па да би требало и код нас једаред све постојеће сручити и народности све уједначити...” Стање у друштву је као да смо направили пун круг и вратили се у 1873.
Шта је суштински проблем у односу елита (политичких, интелектуалних) према улози и месту левице и нашој историји?
Суштински проблем свих елита у Србији једноставан је – оне су корумпиране. Када кажем корумпиране, не мислим на велику игру подмићивања новцем с јасним добитком, већ на игру привилегованог позиционирања у друштву кроз прихватање разноврсних синекура. Овдашње елите су пацификоване прећутним друштвеним договором којим се уколико не таласају превише неће битније угрозити њихов друштвени статус.
Наведите нам неке конкретне примере из ближе историје који илуструју тај однос.
Мора да се шалите. Сви су у томе, без икаквог претеривања. Питање левице је и питање интелектуалног и ако баш хоћете моралног домета, али пре свега односа према идеји савремености као таквој. Зато је запањујуће из визуре садашњег тренутка читати биографије људи као што су Мита Ценић, Филип Филиповић, Сима Марковић, Божидар Аџија, Гојко Николиш, Коча Поповић, Павле Савић или Стеван Дедијер. То су били врхунски математичари, хемичари, нуклеарни физичари, хирурзи, правници, авангардисти, елитни у сваком погледу, али нису припадали тадашњем естаблишменту јер су га сматрали варварским, слично данашњем. Били су спремни да положе свој живот за унапређење стандарда целокупне заједнице, што нико од људи таквог класног и социјалног статуса не би ни у лудилу данас учинио, а да при том треба да жртвује сопствени комфор. У томе је кључна разлика.
Када кажете „левица”, на који спектар идеја мислите?
На идеју о конституисању друштва на начелима равноправности. На формирању друштвеног уређења с високим степеном социјалне и комуналне одговорности, партиципативности и самоуправе, друштва базираног на праведнијој расподели вишка вредности... На бесплатном школовању и здравству за све. На операционализацији друштвених ресурса и јавних добара у функцији општег друштвеног развоја, а не богаћењу појединца. Србија се последњих неколико година претвара у латифундију, што значи да у овом тренутку код нас трају процеси који су се одиграли у деветнаестом веку у Јужној Америци. Земља ће за врло кратко време бити у поседу малог броја људи који сви стају на прсте једне руке.
На једном од монитора на изложби читамо и биографију и трагичну судбину Слободана Жилника, оца познатог редитеља Желимира Жилника. Како сте биралидокументарни материјал за изложбу „Црвени”?
Избор је личан. Фокусирао сам се на личности за које је већина чула у ранијим временима, по којима су се звали домови културе, издавачке куће, улице, а о којима се заправо мало зна. Читајући њихове биографије, останете затечени каквих се људи одриче ова средина.
Чињеница је да овдашњаполитичка, економска и војна елита имају моћ, за разлику од интелектуалне и културне. Шта је проблем данашњих елита у Србији?

Садашње управљачке елите чине људи малог домета, а велике амбиције. Људи без визије, интелектуално мањкави, често необучени за важне послове које обављају. Војна елита је прича за себе, они се понашају као недодирљива тајна ложа, као независни политички и правни субјект. Централне зграде на најбољим локацијама у Београду су војни објекти. Војни музеј, па бивши Дом ЈНА, Генералштаб и касарне око Немањине и Кнеза Милоша, на Дедињу, Бањици, Дом РВ и касарна у Земуну... То су огромни поседи и тако је у готово свим градовима у земљи. Зато и неће у НАТО, то је основни разлог а не идеологија, јер по стандардима НАТО-а морали би да се изместе из градова. Погледајте рецимо Аустрију, која је до пре 100 година била највећа континентална сила, у којој је војска била кључни политички фактор. Данас Бечка опера има већи буџет од војске Аустрије, да би обично грађанство могло да купи улазнице по повољним ценама. Али ми нећемо добацити до таквих стандарда ни за 100 светлосних година. Ми постепено регресирамо у једно анахроно и милитаризовано друштво. Код нас дипломци Војне академије примају дипломе јавно, испред скупштине, од председника републике, али такав спектакл се неће приредити дипломцима Ликовне академије или Филозофског и Медицинског факултета. То довољно говори о односу снага у друштву. Да ли се наше друштво данас уопште определило за неку званичну идеологију, с обзиром на тода смо пре два месеца „ископавали” Дражу Михаиловића, а недавно у општој еуфорији емитовали партизанске спотове и славили 20. октобар?
Наше друштво се преко својих изабраних представника у државној управи определило да се не опредељује, тачније да се определи за све. Може четници, али без ратних злочина према цивилном становништву. Може партизани, али без петокрака, друге Југославије и са баластом револуционарних егзекуција и рушења грађанске класе. Данас мало више четници јер су били састављени од бранитеља старог капиталистичког поретка, више србовали иако им је званични назив гласио Југословенска војска у отаџбини. Сутра мало више партизани јер нам треба новац за буџет од Руса. И тако унедоглед, што не треба да вас чуди. Ово је народ који је Вука Бранковића, аристократу који је наставио борбе и чији су потомци продужили постојање феудалне српске државе за готово читав век, у легенди прогласио за издајника, а првог феудалца који је приступио Отоманској империји Марка Мрњавчевића уздигао у народној песми у борца за слободу. Преко земаља Марка Мрњавчевића и Константина Дејановића је Турска војска дошла на Косово, док су њих двојица погинули четири године касније борећи се на страни Турака на Ровинама против влашког војводе Мирче. И џаба вам факти кад живите у средини утемељеној на усменом предању, у којој је легенда јача од чињеница, што је матрица племенске заједнице а не развијеног друштва.
Које су идеје левице Вама лично најблискије?
Социјалистичке, либертерског усмерења.


Jedan od radova Uroša Đurića:



Koča Popović na položaju u Španiji


"Anđeo" se baš raspričao.

[mrki]

Za početak, mislim da je Uroš Đurić priličan folirant, i da je slika koju pravi o vlastitoj poziciji autsajdera u miljeu umetničke scene u Srbiji smešna, jer je zapravo vrlo dobro pozicioniran pri jednoj od struja beogradskog kulturnog establišmenta... Popularnost je stekao kao jedna od zvezda radija B92, a tokom godina je redovno uživao u pristojnom novčanom prilivu na osnovu saradnje beogradskih institucija savremene umetnosti s ozloglašenim kapitalističkim korporacijama (na primer: https://www.siemensartsprogram.de/pr...hp?language=en).

Otuda loše odzvanja i njegova kuknjava na temu "elite". Pozadina tih samosažaljivih nota je izražavanje nezadovoljstva time što se njegova ekipa ne nalazi na značajnijim pozicijama u okviru te "elite", mada joj pripada.

S druge strane, mislim da nije loše što i takve javne ličnosti pokušavaju da izraze bunt prema teroru vladajuće ideologije, tako što će javno da predstavljaju elemente levičarskog nasleđa, makar i u tako neartikulisanoj formi (koju, recimo, karakteriše nedostatak perspektive klasnog konflikta u poimanju poimanju odnosa "društvene zajednice" i "elite", neshvatanje da se problem ne nalazi na nivou raspodele, već na nivou proizvodnje, itd.).

U tom smislu, ako su već u pitanju ovakvi intervjui, meni je zanimljiviji intervju koji je za žuti "Blic" dao književinik Vladimir Tasić:

Intervju

Naučno pravdanje odvratnih gluposti

Autor: Tanja Nježić | 30.10.2009

Vladimir Tasić, pisac i matematičar


Jedna od odlika vremena u kome živimo je kolaps ideje solidarnosti, što je posledica beskrajnog palamuđenja kojekakvih eksperata iz ko zna kakvih fondacija - rekao je Vladimir Tasić, naš nagrađivani pisac koji je upravo objavio knjigu „Udaranje televizora“ (izd. „Adresa“). U razgovoru za „Blic“ Tasić (živi u Kanadi gde radi kao profesor matematike) govori o odlikama savremene kulture i civilizacije, politici haosa, novoj knjizi…

- Nekad smo udarali televizor da popravimo sliku, a žene, deca i poneki muškarac dobijali su šamarčine „da se dovedu u red“. Sada se slična sujeverja javljaju u obliku ekonomske i poslovne nauke, vojnih strategija i grozomornih metoda torture opisanih u knjizi „Doktrina šoka“ Naomi Klajn: čitava društva se udaraju i šokiraju kako bi se, nakon perioda „tranzicionog“ haosa, sama od sebe dovela u red. U poslednjih dvadesetak godina, ova vrsta mudrosti predaje se na uglednim poslovnim školama i ispunjava udžbenike i bestselere kao npr. „Prosperirati na haosu: priručnik za revoluciju u menadžmentu“ ili „Liderstvo i nova nauka“. Predstavnici dominantne ideologije su zamislili da hrpu politički odvratnih gluposti mogu da opravdaju „naučno“, pozivajući se na teoriju haosa. Mislim da je Naomi Klajn propustila da u svojoj opširnoj studiji prokomentariše neverovatnu popularnost ove teorije u menadžerskoj literaturi, pa sam o tome pisao u jednom od eseja iz knjige „Udaranje televizora“ - kaže Tasić.

Nakon knjige eseja „Njuškači jabuka“ i u „Udaranju televizora“ nastavljate da se bavite odlikama savremene kulture i civilizacije. Dakle, koji su to najmarkantniji amblemi savremenosti?

- Svi brbljaju o ekonomiji, a reč „radnik“ je nestala iz političkog jezika. Kada se najavi otpuštanje hiljada radnika, na internet portalima odmah se pojave komentari da treba ih otpustiti desetostruko više. To je simptom kolapsa ideje solidarnosti, posledica beskrajnog palamuđenja kojekakvih eksperata iz ko zna kakvih fondacija. Ko može okolo pričati, ili čak verovati, da je dobar jedan sistem koji neprestano prebacuje dobit u ruke malog broja vlastelina i u isto vreme globalizuje nezamislivo velike gubitke? Zaslepljenost ideologijom profita koja se oslanja na nadrinauku i filozofske plićake kao Ejn Rend, a svaku univerzalističku ideju gromoglasno proglašava za naopaku utopiju - to je jedan od amblema savremenosti. Ima i drugih naravno. Juče sam video knjigu na čijim koricama piše da je preporučuje „Oriflejm“. Verovatno možemo očekivati i pojavu naslova koje preporučuje neki proizvođač opreme za klistiranje.

U eseju „Filozofija u kenjoaru“ osvrćete se i na Markiza de Sada i njegovu „Filozofiju budoara“ i otvarate pitanje granica tumačenja, kao i eseju „Snežni čovek i paralaksa“. U kakvim kodeksima mi zapravo živimo?

- Živimo u mreži socijalnih kodova koji su teško čitljivi zato što smo stalno izloženi propagandi, bilo ekonomskoj, bilo političkoj. U toj zbrci može nam se lako učiniti da više nema nikakve istine, da nema univerzalnih vrednosti (osim, naravno, vrednosti tzv. slobodnog tržišta), i da nam preostaje samo da menjamo kanale. To odgovara samo oligofrenoj oligarhiji.

U eseju „Politika haosa“ kažete da je poruka haosa jasna: „Biće štete, biće krša, to je neizbežno, ali nema razloga za brigu: oluju ćete prebroditi ako se na vreme uštekate što većem broju guzonja“. Kuda to vodi? I šta nam je činiti?

- Citat o guzonjama je šaljiva reformulacija saveta koji sam našao u jednoj knjizi iz menadžmenta, koju je pisao oksfordski profesor i ujedno direktor nekakvog centra za liderstvo. To je, dakle, savet vrhunskog svetskog stručnjaka. Vrlo je lako pasti u bedak i očajavati nad svetom u kojem takve budalaštine stižu sa elitnih univerziteta i šire se planetom. Mnogi su zbog toga apatični. Evo, pre neki dan je srpski ministar nauke izvalio da „nauka treba da služi državi“, i to je, koliko vidim, prošlo bez žešćih komentara, mada je bilo na televiziji. Šta činiti? Nemam recept, ali mislim da se ne treba prepustiti apatiji i sanjariti o nekom paralelnom svetu. Postoji samo jedan svet. U tom svetu prava se mogu samo osvojiti, ona se ne mogu dobiti na poklon od nekog političara ili menadžera. Knjige ne mogu da učine mnogo, ali nisu uzaludne: one mogu da učine vidljivim ono što sistem ne želi da vidi.


Matematika kao uzor

Šta o stalnom političkom relativizmu kaže matematika sa svojim pravilima i zakonomernostima?

- Matematika je važna zato što se odupire nasrtajima politički zloupotrebljivog relativizma. Ona još uvek čuva ideju univerzalne istine. Zna se da istinu matematike nije moguće dokazati, ali bilo bi komično tvrditi da procedure matematike nemaju nikakve veze sa istinom. Matematika je u tom smislu filozofski i politički značajna. Ne može se od večite fragmentacije i relativizacije napraviti nikakva etika. Politički realizam „usaglašavanja interesa“ uvek favorizuje one koji imaju moć, pa ispada da je istina ono što kaže moć. Zato je matematika važna kao uzor: ona ima svoje procedure istine i ne možete je primorati da kaže nešto što nije tačno.

http://www.blic.rs/intervju.php?id=514