Koordinacioni odbor radničkih protesta (VIDEO) [Archive]

globalfight

12th February 2010, 08:50

U intervjuu za list Pečat profesorka sociologije na Beogradskom Univerzitetu Vera Vratuša govori o Pokretu za slobodu i Koordinacionom odboru radničkih protesta u Srbiji...

Odlomak:

Na kojim pretpostavkama se temelji vaše uverenje da alternativa postoji?

Ono što učvršćuje uverenje da alternativa postoji i da stasavaju subjekti koji će je definisati i sprovesti, jeste pojava oblika samoorganizovanja razbaštinjenih, obespravljenih i egzistencijalno ugroženih radnika i građana Srbije u borbi protiv antidemokratskih procesa koji generišu ekstremnu socijalnu nejednakost. Pod mobilišućom parolom „dosta kukanja, organizujmo se“, angažovani studenti, mladi ljudi i žene okupljeni oko Pokreta za Slobodu, svoje obrazovanje i energiju uložili su u podršku pisanom rečju i direktnom akcijom sudbonosnoj socijalnoj borbi radnika za očuvanje proizvodnje u svojim preduzećima. Čuvajući svoja radna mesta oni dugoročno doprinose i preokretanju dosadašnjeg negativnog trenda deindustrijalizacije zemlje, kao i podsticanju neposrednog demokratskog učešća širokih slojeva ljudi u rešavanju egzistencijalnih problema koji ih se neposredno tiču.

Koliko je u ovom trenutku realno ostvariv pomenuti oblik „samoorganizovanja“ i gde su njegovi centri?

Koordinacioni odbor radničkih protesta za sada obuhvata predstavnike štrajkačkih odbora preduzeća u Zrenjaninu, Rači, Kragujevcu, Ćupriji, Beogradu i Vršcu. Svakim danom povećava se broj učlanjenih. Delegati štrajkačkih odbora radnika okupljaju se na sastancima Koordinacionog odbora, analiziraju dokumentaciju, artikulišu prioritetan zahtev, razmenjuju iskustva koja prenose svojim kolegama. Kada sami štrajkači odluče šta će od njih primeniti, pišu saopštenja za javnost i šalju zahteve glavnom adresatu protesta. Članovi Koordinacionog odbora uzajamno se podržavaju da ostanu uporni u okupaciji preduzeća koja imaju ozbiljne proizvodne mogućnosti, u uličnim protestima i izbacivanju neodgovornih novih vlasnika koji svesno pokušavaju da unište proizvodnju u preduzećima koja su radnici decenijama gradili radi pranja novca i špekulisanja skupim građevinskim zemljištem. Cilj protesta je vršenje pritiska na korumpirane državne institucije poput Agencije za privatizaciju, da ispunjavaju svoju zakonsku obavezu i kontrolišu sprovođenje ugovora o privatizaciji. Radnici „Jugoremedije“, „Zastave elektro“ i „Ravanice“ uspeli su da sačuvaju svoje fabrike, a radnici i radnice „Raške“, „Šinvoza“, „BEK-a“, „Trudbenikgradnje“, „Srboleka“, „Vršačkih vinograda“ i „Ipoka“, još uvek se bore. Kontakti postoje i sa „Kopaonikom“ iz Kuršumlije da se podrži ponovno pokretanje proizvodnje i tako spase čitav grad.

Nije tajna da su pojedine grupe o kojima govorite izložene svojevrsnim merama represije!

Uprkos neprijatnim iskustvima legitimisanja od strane policije, preovlađuje pozitivno iskustvo da obični članovi policije otvoreno kažu da će biti na strani radnika pošto su razumeli opravdanost njihove borbe. U pogledu odnosa prema postojećim registrovanim sindikatima, praksa je pokazala da je plodna saradnja sa lokalnim podružnicama čiji su sindikalisti podložniji radničkoj kontroli. Za razliku od njih, uočeno je odsustvo angažovanja birokratizovanih i korumpiranih rukovodstava u sindikalnim centralama na povezivanju radničkih protesta u odbrani interesa radnika, pa čak i svesni pokušaji sabotiranja radničkih protesta.

Kloneći se politikantskih i ideoloških parola i grandioznih planova koji trenutno prevazilaze njihove kapaciete, resurse i infrastrukturu, zalažu se za donošenje sistemskih mera vraćanja vlasništva građevinskog zemljišta i akcija preduzeća u državnom vlasništvu lokalnim samoupravima. Lokalne samouprave više su zainteresovane za očuvanje zaposlenja lokalnog stanovništva u poslednjim preduzećima koja su nekako preživela privatizaciju i podložnije su demokratskoj kontroli samih radnika, od centralizovane vlasti u glavnom gradu.

Iskustvo nam govori da izborne (stranačke) promene vlasti u lokalnim sredinama ne dovode i do suštinskih životnih i društvenih promena!?

Svesni da puka personalna promena na vlasti ništa sistemski neće promeniti, kao glavni problem uočavaju to što političke stranke isisavaju novac iz retkih preduzeća u kojima se očuvala poizvodnja za finansiranje opstanka na vlasti tako što postavljaju ’svoje’ nestručne ljude da njima upravljaju. Zametak jasno artikulisane radničke partije vide u Ravnopravnosti koju su osnovali radnici „Jugoremedije“, kako bi svoj uspeh u borbi za fabriku zaštitili i političkim putem. Oni pomažu radničke grupe u i izvan Zrenjanina.

U perspektivi teže stvaranju nezavisnog i demokratskog radničkog pokreta u kojem će krajnji ciljevi društva ravnopravnosti, socijalne pravde, bez ugnjetavanja i neimaštine kao pretpostavci lične slobode, biti prisutni u sredstvima borbe i načinu svakodnevnog približavanja njihovom ostvarenju.

A do tada?

Do tada upozoravaju vlast da se duboki problemi ukidanja radnih mesta nastali pljačkaškom privatizacijom ne mogu rešiti merama povezivanja staža i jednokratne novčane pomoći i da ni u jednoj zemlji koja sebe smatra demokratskom, vlada ne sme da ograničava pravo na mirno izražavanje nezadovoljstva, te da odustane od najavljene represije nad radničkim protestima.

Da li je delovanje Pokreta za slobodu i Koordinacionog odbora svojevrsno pozivanje na „restauraciju“ socijalizma i kakve šanse danas u našem društvu imaju ovakve ideje?

Ne želeći da rizikujem da ih pogrešno tumačim, izneću svoje mišljenje o postavljenom pitanju. Moglo bi se govoriti o restauraciji socijalizma da je u svetskim razmerama postojao kvalitativno novi način proizvodnje, pre svega, da je u okviru njega bila ukinuta klasna podela rada. Stvarnost je bila drukčija, tek se pomaljao novi način proizvodnje u okviru dominacije kapitalističkog u svetskim razmerama. Pri tome su zameci novoga bili svakodnevno pritisnuti istorijski nasleđenim nedovoljno razvijenim proizvodnim snagama u bivšim kolonijama i polukolonijama, te više ili manje otvorenom vojnom intervencijom imperijalističkih sila koje svim silama nastoje da ih vrate ili zadrže u kolonijalnom i neokolonijalnom položaju, odnosno u okviru međunarodnih manifestacija klasne podele rada.

U ovim svetsko-istorijskim okolnostima, mislim da je mudro da pripadnici Pokreta i Odbora izbegavaju upotrebu kontroverznih i zloupotrebu kompromitovanih izraza. Kako nazvati drukčije nego zloupotrebom, kada su samozvane radničke, socijalističke i socialdemokratske partije u svetu i kod nas sprovodile i dalje sprovode program privatizacije raznih oblika kolektivne svojine često još bezobzirnije od partija koje su već po svojem imenu usmerene na konzerviranje kapitalizma?

Početni oblici samoorganizovanja i preuzimanja inicijative od strane zaposlenih u neuspešno privatizovanim preduzećima s ciljem da održe proizvodnju i radna mesta, kao i podrška koju im u tome pružaju praktično svi pripadnici lokalne zajednice, a sve više i žitelji drugih sredina sa istovrsnim problemima, naročito kritički deo visoko obrazovanih pripadnika sitne buržoazije, očigledno pokazuju da je primitivna akumulacija kapitala došla do granice društvene snošljivosti u Srbiji. U takvoj konkretnoj konstelaciji odnosa, važnije od imenovanja preduzetih mera, jeste da se spreči dovršavanje rasprodaje prirodnog i društveno proizvedenog bogatstva.

Šta vi mislite o mogućnosti „povratka“ socijalizma?

Lično nemam dilemu oko toga da ukoliko ogromna većina za čovečanstvo ne odabere kvalitativni skok u socijalizam, ciklične i sve razornije sistemske krize će sve nas iz kapitalizma kao modernog ropstva, dovesti preko društveno proizvedenih katastrofa, do samouništenja.

Čitav intervju na:
http://www.pecat.co.rs/2010/02/trzisni-fundamentalisti-su-zla-kob-srpske-ekonomije/